Просветни гласник

336

Просветни Гласник

је шабачки грчки учитељ Ђорђе Захаријадес, који је дошао из Земуна 1824 г., имао 10 талира месечно и 1000 ока пшенице од Јеврема Обреновића.') У варошима је било и турских школа, као заостатак из турске владавине. 2 ) Колико их је било у доба Кнеза Милоша, не зна се. У Београду се турска школа помиње 1826 г. 3 ) Детаљнији подаци о њима нису очувани. Изгледа да су биле приватне и да су их издржавали сами ђачки родитељи. 9 септембра 1826 г. пишу Кнезови Суда Београдског Кнезу Милошу да су сазнали да је везиру стигао једаи ферман од султана, у коме препоручује „свим Турцима да децу у школу дају, и који би од Турака сиромах био, те не узможе учитељу плаћат за онаково сиротно дете цар платиће". 4 ) Зна се да се у њима учио и арапски језик. 5 ) Изгледа да ученици у њима нису били особито оптерећени науком. Кад је 1829 г. Милан Обреновић, коме је тада било 10 година, био с мајком у посети код Хусеин-паше, и ту прочитао српску адресу на једном писму, то је изазвало велико изненађење у везирову харему и сажаљење што су овако мала деца принуђена учити. (! ) Најзад, забележено је да су турска деца и ван школе била под надзором. У свакој мали имали су Турци своје „џанбабаси" („душепопечитеље"), који су обилазили своје мале и „пазили на морал и поведење школске деце и мајсторских шегрта и калфи", те због тога међу турском децом није било неваљалстава. 7 ) И поред школа, Турци су сви из реда били врло прости и непросвећени. Најистакнутији Турци били су праве незналице. Марашли Алипаша био је „са свим непросвећен". 8 ) Само по изузетку, као какво чудо, нашао би се који Турчин који је нешто знао.") И Јевреји су имали својих школа. Њих су издржавале јеврејске

Ј ) М. Гавриловић II, 651.

2 ) Турске се школе помињу у Јагодини 1573 г. (Гласник 36, 205), у Београду 1669 г. (Споменик IX, 36).

3 ) Ј. Вујић I, 30.

4 ) Државна Архива, Збирка Мите Петровића.

ђ Ј. Вујић, I, 32.

6 ) М. Гавриловић, II, 712.

"') Сретен Л. II., 111.

8 ) М. Гавриловић, I, 236

9 ) 1829 г. нашао је Пирх код муседима ужичког једног младог изнуреног Турчина, кога' јо отад био добро васпитао и оставио му знатну библиотеку. Он је на изненађење Пирхово знао, истина преко тумача, да говори о страним земљама и људима, о Исланду и Аустралији, о Доп Мигуелу и Боливару „са таквим знањем најновијих догађаја и одиоса да је човек морао мислити да је то неки одметпик и то из најцивилизованијих земаља. Међу тим то је био прави Турчин и по рођењу и шта више врло је ретко излазио из ових крајева" (Пирх, 151 -152). По изузетку има још где што помена о турској учености и култури. Чак 1862 г., за време бомбардовања Београда, била је у кући Рашид-беја, спрам Чукур-чесме, између осталога и „велика библиотека турских и српских књига. Рапшд-беј је уређивао и пекакву џамијску библиотеку, ко.ја се иалазила у џамији код садашњег позоришта" (Сноменик ХХГП, стр. VI).