Просветни гласник

Један Покушај Ученичке Самоуправе код нас

347

нике и редаре. Посредници су били на исто време изабране старешине соба који су увек, у свако доба, имали знати све о свакоме становнику своје собе, морали пазити на ред и чистоту, а имали су права опоменути или и одмах пријавити разредном представнику сваку неисправност, нерад, неред, а нарочито пушење у соби. Редари пак радили су све послове, доносили намирнице, помагали у кујни, чистили ходнике и двориште, док су собе чистили собни редари; одређивање на послове било је по азбучном реду и за један дан, али за казну могло се одредити и прекоредно или вишедневно редарство. Представници разреда, свако јутро, у присуству дежурног наставника, имали су седницу, на којој је сваки од њих имао реферисати о свему што се десило у року од двадесет и четиричаса; о томе се водио записник, а њега је оверавао дежурни наставник. За лакше кривице одмах су доношене санкције, као савет или опомена, прекоредан рад или забрана изласка четвртком по подне. За озбиљније кривице дежурни наставник је реферисао, према извештају ђачког одбора, школској власти, и санкција је долазила према школским прописима. Овом ђачком одбору давала је доста ауторитета и жеља самих ученика да у интернату буде реда, — али тај ауторитет појачаван је јако његовом везом са школском влашћу. Представници разреда, пак, морали су бити и врло строги и врло правични, јер је школска власт могла увек да свакога од њих суспендује с мотивацијом, и да од сабраних ученика тражи избор другога; с друге стране, ученици имали су право тражити против неправичности заштите од школске власти, али су они сами били кажњавани ако би се утврдила неоправданост њихове жалбе. Све је дакле представљало један леп систем. Сваки је имао своје дужности и своја права. Нико није могао бити неправедно кажњен, и нико није био без директног надзора, коме се добровољно покоравао. Резултати су били онакви какве је човек само могао желети. Престале су међусобне туче и простачке грдње; у зграду се улазило и из ње излазило у релативној тишини и са редом, бежање из интерната било је сведено на минимум, а исто тако пушење у собама, и школска власт је тачно знала за сваки сличан случај, и најзад неколицина ученика који нису хтели покорити се новоме стању били су уклоњени у „казнену колонију", да не сметају општем реду. Најглавније пак било је то што је завођење реда омогућило рад на часовима и што је олакшан и учињен природним однос између наставника и ученика. Међутим, резултат оваквог четворомесечног живота осетио се тек када су одељења из Виривила пресељена у Ницу, где су се стекли српски ученици из свих колонија и француских школа. Самоуправа ученика престала је живети у Ници, и ма да је било довољно особља наставничког и васпитачког, настао је несносан неред и „разобручаност",