Просветни гласник

Једна Дечја Читаоница

349

Све ми се чини да је Дечја Читаоница у Кристијанији, од идеје своје па до остварења свога, морала кроз тежак процес проћи. И да је нешто мисао о њој место тамо горе поникла код нас доле, чуло би се и о кретену и будали, и о академији беспослених, и о пропалом плану, и о пљескању оних који су све то „и онако знали и очекивали", — све би се то по реду чуло, само се читаоница никад не би видела. Далеко од центра вароши, у радничком, сиротињском кварту, стоји осредње величине зграда, по материјалу једноставна, по линијама и стилу отмена и лепа. Има два фронта, с једног улаз с другог излаз, оивичена је сквером зеленила и масивном ланчаном оградом. Стоји, на средини пространог раскршћа, међу свакојаким мусавим кућама и неукусним радњицама, као храм; стоји, господски усамљена, примерно чиста и свачим снабдевена, као двор. Међутим, није ни једно ни друго. Не служи се у тој згради великом Богу. Напротив, велика светлост даје себе пресипати у мала, чађава кандилца. Не живи у тој згради величанство коме народ данак плаћа. Напротив, краљ земље плаћа највећи порез да би зграда могла да живи. Пријатна радозналост обузима човека кад само чује за ту установу. А кад издалека спази како се у јад ситних периферијских животића уселила блистава и горда једна егзистенција, обузме га нешто као чар пред чудом или бајком. Звоните на улазу. Врата вам отвара девојчица од десет година, клања се, води вас до других врата и зазвони сада она. Та друга врата, врата предсобља са чивилуцима, отвара вам дечко од десетак година. Клања се, помаже вам скинути огртач, и води вас трећим вратима. На тим вратима, вратима собе у којој су дуж обе стране иза завеса умиваониЦи (сапун, пешкир, топла вода), на тим вратима вас дочекује девојчица од својих дванаест година. Најзад, кроз четврта врата, улазите у пространу дворану за читање. За столовима, разне величине и висине, седе деца, пред полицама за књиге редују дечаци испод четрнаест година, код пулта за реверсе позајмљених књига стоји девојчица око тринаест година, а вама у сусрет долазе секретар, госпођица од седамнаест година, и главни библиотекар, свршени филозоф једног француског университета, госпођица од двадесет и пет година. Пружам руку г-ђици Хест, питам је ли она сениор у заводу, сазнајем да јесте, почнем да се смејем, извињавам се затим због своје депласиране стародревности из прохујалог века; смеје се сада г-ђица Хест; спазим у тај мах дечка и девојчицу, од три и четири године, како се пентрају да седну на клупу, седају, стављају палац десне руке у уста, а кажипрстом леве руке зову редара да им донесе књиге, почнем опет да се смејем, и све тако.