Просветни гласник

350

Просветни Гласник

Осећала сам, међутим, да би требало да се не смејем, или бар да се престанем смејати, и замолила сам с тога да ми се објасни оно што ми је изгледало главни подстрекач за моју шаљиву концепцију ствари. — Да ли особље овог завода стиче неку чаробну моћ вечите младости, или је то, напротив, једна трагична трупа радника која у цвету живота иде у пенсију ? — Има нешто у ствари — смеје се г-ђица Хест. — Ја сам сада овде две године, остаћу још једну, а онда ћу бити премештена у Университетску или Општинску Библиотеку. Секретари наши су приватне личности, младе девојке са средњом школом из имућних кућа, служе бесплатно, и мењају се увек у том смислу да нов секретар има опет седамнаест година. — Нема ли се штете од честог мењања старешина? — Баш обратно. Само свежа младост може бити од користи убогој овој сиротињи, којој треба колико читање, толико исто и разонода, забаве и весеље. — А бесплатни секретар из имућне куће се увек нађе? — Увек — одговара Норвешкиња тако кратко и одрешито као да су бесплатни секретари ваздух и вода. —- А што се редара тиче — настављала је обавештење — то су бистрија деца између наших посетилаца, која у времену између свршене основне школе и шегртства, дакле од 12—14 година, заузимају та места, зараде нешто новца, науче реда и стекну мало знања. Сасвим сам престала да се смејем. Дакле Норвешка има и таких шегрта који проведу две године дана у друштву са свршеним филозофом, у прсте науче сву норвешку и енглеску дечју књижевност, рукују каталозима и реверсима, и који са сведоџбом редара у једној државној библиотеци иду да шију ципеле и месе кекс. Замислила сам се. Дохватиле ме и блистава и проблемна страна факта. Одједаред сам дрекнула: — За Бога милога, ено онај мали шара црвеном оловком по сликама! Библиотекар остаје миран. — Имамо наређење да деци од три године до поласка у школу не бранимо ни у ком правцу да књигу воле и њоме се забаве или користе како она за добро нађу. Ево погледајте ово одељење полица. Ту се сваке три недеље дана лепи, чисти и обнавља, а од прилике за годину и по дана скоро све поново купује. Не иде друкчије. Ако малом детету не дозволите да оно доцрта, обоји и поправи према својој фантазији, њему се уметникова машта досади. Ах, „поправљају" они и ремек-дела домаће и светске уметности. — Каква ремек-дела? Међу свескама за малу децу, илустрације без икаквог текста, нашла сам слике животиња, биљака, типова разних народа, превозних сред-