Просветни гласник

374 Просветни Гласник

Велике се поуке и занимљиве појединости одиста могу развити из историје катакомби, из средњевековне историје папства и из историје нашег ратовања са Турцима, Бугарима, Аустријанцима и Немцима... Овде се дивно може говорити о свима нашим легендарним прегнућима, па и о раду наших црквених великана на јединству нашем, које је, најзад, остварено. Ту се, н. нр., лепо могу обрадити предавања: ђ Доситију Обрадовићу, о ђаковичком бискупу Штросмајеру, творцу Југословенске Академије знаности и уметности, као и о нашем владици Његошу, и т. д. Хришћанска Етика би се одсада предавала у VI и VII разреду. На њу би се нарочита пажња обратила, јер она највише и утиче на ђаке. Давно је примећено да су се поједина правила Христова, и ако не у таквој идеалној потпуности и чистоти, находила делом у науци јеврејских учитеља и пророка, делом пак у моралу незнабожачких филозофа. Оригиналност моралнога учења Христовога, његова неупоредива целина и заокругљеност условљена је оним јединим и потпуно новим чисто религијским основом, који је он дао моралном животу, установивши у лицу своме нов одношај према Богу и према свету. Ма како се ми понашали према његовом учењу и према новоме начелу живота које је Христос открио, дужни смо постарати се да појмимо, ако и чисто историјски, особеност његову, разлику од свих других емпиричких или апстрактних принципа моралности. 1 ) Ова настава може ученицима нарочито омилити ако се само буде вешто изводила. Етику хришћанску (за разлику од филозофске хуманитарне) ваља предавати шире, слободније, и зачинити је филозофијом и културном историјом човечанства. Науку на гори треба изнети у чистом, кристалном виду. Науку ваља обрадити не казуистичким и схоластичким, већ дубоким педагошким и психолошким методима. Што се тиче апологетике (научне одбране хришћанства), која се досада није никако ни предавала, њу би требало предавати у VIII разреду. Ту би се ученици, у последњим годинама гимназијскога школовања, упознали са највећим одбранама хришћанства. Ту би се могао укратко изнети живот и рад највећих мислилаца и заштитника хришћанства. Кад се то буде беспристрасно изнело, онда ће и ученици створити објективнији суд и о самоме хришћанству, јер ће рељефније запазити оно место које оно у реду свих осталих религија заузима.-) Ми и полазимо са гледишта да је хришћанство најузвишенији израз религиозне вере. С тога се оно и мора посматрати као божанско. Помоћу ове религије ми и морамо развити у ученичкој души морално-религијску свест. Развиће ове свести јесте и остаје циљ и идеал науке о вери.

1 С. Н. Трубецкој, профссор московског универзитета, Етнка и Догматика. С руског Др. Стеван Окановић. Београд, 1909, стр. 10. -) Др. Радован Казпмпровпћ, Богословски Факултет српског унпверзитета, страна 22 и даље.