Просветни гласник

2

Просветни Гласник

патшш као од неке наследне болести. Како већ било, Фереро бејаше у великој заблуди претпостављајући да је Немачка позвана да постане као неко централно огњиште светске цивилизације, главни мравињак из којега је требало да се у свима правцима растуре дуге и густе поворке мирних и радишних мрави, милиони приљежних раденика који ће вољни бити само да зидају, а нипошто да људска добра руше и уништавају. Фереро не сачека, међутим, последње крупне догађаје на светској позорници, на да своје младалачке погледе и прорицања подвргне ревизији. Напустивши наједаред публицистички рад, он се неко време повуче у страну. Талијанске новине јавише да је писац узео преда се да критичарима, који му пребациваху претерани оптимизам, одговори новом књигом у којој ће изнети нове разлоге за своје доброслутне погледе. Он бејаше изреком казао како модерни свет стално напредује, па се чак усудио и да покаже правце и путове којим ће се тај напредак у будућности кретати. Дати међутим јасну и солидну дефиницију о томе што је, или боље, у чем се управо састоји људски напредак, то не беше ни лака ни ситна ствар. Мозгајући о проблему, писац узе да проучава прошлост и, трагајући по њој, наиђе на јединствен пример оријашког узлета и потоње пропасти једног великог народа: народа римског. Али се при томе трагању Фереру деси нешто сасвим неочекивано. Радећи на својој римској историји, он се душевно преобрази и радикално измени своје раније погледе о људском напретку и о суштини цивилизације. Она књижевна шетња по рушевинама латинског света као да у многом погледу беше разбистрила његове социолошке појмове, те га уједно навела на многа, често пута сасвим неочекивана поређења и чудновате констатације. Он се најзад увери како оно што се у модерном свету сматра за прогрес, и за чим се он исти раније толико загреваше, није у суштини но једна заводљива обмана у којој античка мудрост назираше знакове покварености и културног назатка. У моралном, естетичком и политичком погледу, старовременски свет беше себи поставио као циљ један идеал савршенства који је очевидно рамао, али они стари Европљани бејаху далеко од тога да би идеалом сматрали неограничену снагу и богатство. Они се таком идеалу, шта више, на уста својих репрезентативних људи, увек опираху, и кад му на послетку и сами жртвом падоше, они су у том лажном идеалу назирали главни узрок пропасти римског света и расула римске државе. Књига (читаво једно ремек-дело платонске мудрости) у којој је Фереро изложио језгру својих компаративних проучавања, или тачније, резултат своје незатајене палинодије, јесте филозофско дело Рга I с1ие МопсИ („Између два света"), које изађе на језику француском, а затим на талијанском и енглеском. У тој књизи својој, која је написана у форми разговора између разних сапутника на једном великом трансокеанском пароброду, писац расправља, између осталог, тему: која се