Просветни гласник

Идеал Цикилизације некад и сад

3

врста цивилизације показала згоднија и пробитачнија за људску задругу, да ли модерна цивилизација кваншишетна, којој главни експонент беше немачко царство и која се састојаше у прекомерном гајењу индустријализма и материјалне моћи, или цивилизација квалишешна, оличена у грчко-латинској старини, која је тежила за све то већим усавршавањем културних тековина што се зову Вредноћа, Истина, Лепота? По Фереровом суду, оба ова начина културног напрезања, на име идеал неограничене моћи и богатства, и идеал ограниченог савршенства, имађаху у модерном свету своје представнике, први у раси германској и англосаксонској, а други у раси латинској. У Енглеској и у Америци, а нарочито у предратној Немачкој, људи, опијени доктринарским знањем> рапидно стеченим богатством и разним победама над простором и временом, уочише врхунац људске амбиције у томе да би што већма распрострли своју власт над природом, над светом, над својим саљудима. Тај нови идеал цивилизације бејаше у Немачкој, нарочито након крваве 1870—71 године, постао нека врста националне религије. Немачка је, гајећи тај идеал, између 1870 и 1910 године, дакле у размаку од четрдесет година, повећала своју производњу железа за готово петнаест милиона тона. „То је — вели Фереро — један огроман успех. Гвожђе је, несумњиво, једна драгоцена ковина; њиме се праве топови, пушке и оклопљене лађе; али свет у такој мери пренатрпавати железом, да на њему не остане места за лепоту и све остале квалитетне вредности које одају благородство и величину човечјег духа, — зар то не значи враћати се у варварство?" Коначни резултат пишчеве аргументације излази, отприлике, на ово: свет треба да се реши да ли ће да настави данашњу вртоглаву странпутицу, или да своју бескрајну амбицију и своју грамжљивост сведе у границе извесног идеала. Будућност Европе зависиће од тога решења. Деветнаести век родио је два ужасна киклопа : индустријализам и општу војну дужност. Чега су кадра та два монструма кад се препусте себи самима, показало је последње време. Потребно је дакле да се старовременска еуритмија поново успостави у свету, који је грдно разрован и унакажен оргијама милитаризма и индустријализма; треба да људи поново претпоставе избраност обилаштини, примерену снагу неограниченој моћи, те да се врате на кудикамо хуманије и рационалније друштвене и политичке уредбе, но што беху оне које су у свету владале последњих педесет година. Једном речју, треба напустити лажни идеал квантитета, и опет пригрлити културу квалитета. Ја не знам да ли сам читаоца довољно оријентовао у суштини Ферерове доктрине, у којој је критика уочила радикалан преобрат у пишчевим погледима о идеалној цивилизацији, преобрат који, у осталом, писац ниуколико не пориче, и којему његова најновија књига 1м уессМа Еигора е 1а пиоуа („Стара и нова Европа") може да служи као коментар. Ја сам, иначе, у овом збијеном приказу занемарио мноштво споредних Г