Просветни гласник

4

Просветни Гласмик

проблема о којима Ферерова лица, у својим трансатланским разговорима, на дуго и широко дебатују, и који су понекад врло бриљантни и врло сложени. Мени је у главном било до тога да овде изнесем језгру Ферерове тезе, и ево зашто. Из ове пишчеве палинодије требало би да извесну поуку поцрпемо и ми Јужни Словени. Ако је пре рата било света којему је киклопска немачка државна уредба и немачка култура импоновала, то смо били ми, Јужни Словени, који смо од увек осетљиви били за атлетске гестове и снобске блефове. Било с тога што се наша омладина, нарочито она из бивше аустро-угарске монархије, претежно школовала на немачким университетима, или с тога што су наше предратне генерације, нарочито у Србији последњих Обреновића, огрезле биле у најсуровијем реализму, тек факт је да је већина наше т. зв. интелигенције гледала у Немачкој земљу „просвјешченија", којој треба завидети и у коју се треба угледати. Ти наши људи истицаху увек заслуге Немаца за општу културу, и једино њима признаваху заслугу за извојевану слободу савести и слободу мисли, сматрајући прву као дело Лутерово, а другу као дело Кантово. Међутим, у веку Еразма и Раблеа, писати победу слободне егзегезе у заслугу самом Лутеру,- чини ми се исто тако неисправно и неосновано као кад се немачком народу, односно његовим филозофима, хоће да виндикује монопол апстрактне мисли. Док је Лутер ишао у главном за тим да предводи непросвећену немачку гомилу, дотле је Еразмо оличавао дух Ренесансе и важио као вођ просвећених класа читаве Европе. Рабле је, сем тога, својом потмулом сатиром, у велико придонео пречишћавању хрипгћанског духа и потискивању римског папства у његове природне границе. Свакојако, филозофска сумња и слободно испитивање, којим ће се доцније прославити Декарт, имадоше своје зачетнике у овој двојици људи који зададоше најтеже ударце сколастици и утреше пут духу нових времена. Немачки филозофи, ма колико велики били као мислиоци, бавили су се више проучавањем механизма човечје душе, него ли су покушавали да тај механизам ставе у покрет, да га пробуде да живи. Они су се ограничили да констатују неке старије и да изведу неколико нових идеја, не водећи бригу да те идеје ставе у службу нових времена, или да њиховом суштином оплоде савремену науку, основану на опажању и искуству. Но тај практични дух, ту смислену одважност имадоше Французи. Они се побринуше за истински, ефективни напредак људске задруге; они нас упутише на живе изворе Истине и Лепоте; оии нас, нарочито, поучише да верујемо у људски разум и унесоше у нас уверење да је разум она законита и природна моћ која треба да светом влада и у чијој победи је извор сваког добра. То је велика, неумрла заслуга француског народа, коју сви живо осећамо и која је светлим словима забележена у књизи историје. Кад дакле Фереро признаје латинској раси преимућство у гајењу