Просветни гласник
Ђачка Самоуправа
25
Интерес је уопште главна полуга у целом раду школском, како у науци тако и у навици*). Свако, чим почне настављати друге, уверава се како без праве пажње своје и питомчеве не може никога ништа научити и навадити. Пре него што покушамо кога у што упутити, ваља разабрати где му је интерес и где му је срце. А интерес и срце ђаково није нипошто онде где му се што слепо заповеда и забрањује. У другу руку како радо ради што му је по вољи и по срцу! Ово се не противионом: „Срцу навољу, себи на невољу". Јер овде се не ради о каквој часовитој жељи, која може бити веома луда и неразборита и донети „за један часак радости хиљаду дана жалости", већ о трајну интересу, који је у најужој вези с урођеним способностима, као природна последица њихова. Урођене способности одразују се у интересу, а интерес се згушћава у пажњи и пажња у угледању, тако да је угледање најјачи степен пажње и интереса. А баш у жељи за угледањем на старије, најјаче се истиче како је ђачка самоуправа основана на самој природи дететовој. Нигде се не очитује дечје угледање снажније до у игри. А једнако као игру воли дете управљање самим собом, и то како колективно, у вези са осталима, тако и појединачно. Постављање правила, и радосно подвргавање правилима што су их деца сама поставила, колико пута долази и у дечјој игри, и како нерадо гледају деца онога који та правила не поштује. Ту је први почетак ђачке самоуправе у вези са осталима. А како радо бира дете потешкоће (у верању, пењању, скакању и т. д,). Ето ту је природна основа за управљање самим собом, наметање све тежих задатака саму себи и њихово драговољно извршивање. IV Због бољега разумевања ђачке самоуправе, потребно је одредити правилну везу између ова три фактора: појединога ђака, ђачке гомиле и наставника, или још боље, моралних прописа које наставник собом представља. Ту ваља разликовати ове различите односе: 1. појединца према наставнику (или моралним прописима), 2. појединца према гомили, и 3. гомиле према наставнику. Да промотримо најпре први однос: појединца у вези са наставником. Да никако није добро ако се наставник испрсава пред ђака и сам себе истиче као сушту персонификацију моралних прописа, већ смо мислим — довољно истакли. Колико ли је боље ако се и наставник душом и срцем стави- у службу оне велике идеје коју препоручује ученику, тако да га иза те идеје посве нестане, да се расплине. Такоћеи ђак добро већма заволети и за њ се одушевити. *) Опширније о том у мојој расправи „О тЈегезп Ш хашпПруо.чН". (№»8(аупј Ујеашк, кпј, XVIII, 8у. 1—4).