Просветни гласник

26

Просветни Гласннк

А то иије тешко удесити. Ваља само имати на уму да смо сви ми према оном узвишеном идеалу тако мали и сићушни, да се у поређењу с њим између нас наставника и ученика губи свака разлика, па ће, на место честопут тако неразумљиве и неразумне надутости гдекојега учитеља, сместа завладати у нама смерност, коју толико и тако радо препоручујемо деци. Нема врлине која краси свакога доброга вођу народнога, било одраслих или деце, више него што је чедност. Тако ће се однос појединца ђака према наставнику сам од себе преметнути у однос ђаков према моралу и његовим прописима. Будући да се тај однос најјасније огледа у хармонији и реду који владају како између појединаца и друштва тако и у унутрашњости самога појединца, ваља утврдити како стоји ђак од природе према реду, љуби ли га или не љуби. Човек је од природе задружно биће, вели Аристотел, и тим изрече истину које још нико не поби. Ред држи свет, вели наш народ. Би ли могао ико да докаже неоснованост те тврдње? Из обе те премисе следи непобитном поузданошћу да и сваки појединац по својој природи воли оно што му одржава друштво, које му је тако за срце прирасло. Револуције и анархије, које се тако често догађају, нису уперене против реда, већ против друштвенога нереда. И сврха ратовима није друштвени немир, већ мир и ред по оној: 5ј ујз расеш, рага ђеПит! т. ј. ако желиш живети у миру, спремај се за рат. Потом није никако тешко уверити разумна ђака о прекој потреби што тачнијега вршења моралних прописа. Само се у том апелу ваља у првом реду позвати на његово осећање и интерес и гледати кроз срце прићи његову мозгу. То не би било тешко кад се између ђака и моралних прописа не би испопречила гомила. И гомила има свој разум и своје срце. Па ипак је поступак с њом куд и камо тежи него с појединим ђаком. А како појединац необично лако подлеже мишљењу и осећању гомиле, нисмо врсни на њ трајно деловати док гомиле не добијемо у своју власт. Гомила је само по имену скуп од више једнаких појединаца. Уистину, појединци што чине гомилу посве су различити и врше различите функције. Људска гомила не да се ни с чим боље поредити него са многостаничним органским бићем, а сваки индивидуум који је чини, са једном станицом тога сложенога организма. И како год што у поједином човеку једне станице врше овај а друге онај посао, тако и у гомили мисле н. пр. један или два за све. Ништа зато што они нису у том посве независни већ на њихово мишљење делују и остали. И мишљење појединчево није независно од целокупнога стања његова тела. Сетимо се само како нас у мислима смета болест ма којега органа, а наше друштвено расположење стоји до стања безбројних станица тела. Наћи тога једнога или више њих (Немци их зову Рићгегпа1:игеп,) прва је задаћа учитељева. И ако их нађе и предобије, цео разред је његов.