Просветни гласник

6(3

Просветни Гласник

и следбеника, и могао би се навести читав низ књига које су разни писци саставили или превели или по његовој личној иницијативи, или по препорукама у његовим списима. Али га ти његови следбеници нису ни достигли, и зато је његов утицај био огроман, не само на савремепике него готово кроз читаву прву половину XIX века. Али ни Доситије ни његови следбеници нису оригинални писци. Опи су само преносиоци кроз књижевност западних идеја у српску средину. Њихови списи или су прости преводи, или су рађени по идејама туђих, западних писаца у циљу просвећивања народног, и као такви имају великог значаја за наш културни развитак. 1814 године јавља се први српски оригинални писац, оригиналан и садржином и обликом. То је био Вук Стеф. Караџић, „Јадранин из Тршића, а од старипе Дробњак из Петнице". Он се не угледа ни на кога, већ иде својим новим путем и ствара праву националну књижевност. Он пише чистим народним говором и поправљеном азбуком о народу за народ, и шири у народу знање о њему самом. I Вук скупља народне умотворине: песме, приповетке, загонетке и пословице, и тако усмену народну књижевност уноси у писану. Као скупљач народних умотворина, он долази на прво место међу свима радницима новога времена у свима словенским литературама. Он је осећао сву драж и лепоту народних песама, и од велике грађе коју је сам скупио или су му пријатељи послали, умео је да одабере оно што је најлепше. Сви његови следбеници (а било их је доста) ни близу се с њим не могу поредити, те изгледа као да је он покупио све што је ваљало, тако да за остале скупљаче није ништа остало. Зато ће његове четири књиге песама остати као класични зборници народне поезије. — У приповеткама умео је тако подесити народни говор, да нам се читајући их чини као да слушамо усмено казивање каква проста човека или жене. То је као стенографски забележен говор бистра и речита човека из народа. — Народне пословице и приче уз њих, и загонетке, забележио је до савршенства верно како их народ употребљава или пропричава. II Вук описује материјални и духовни живот народни, његова веровања, празноверице и обичаје како о празницима тако и о главним догађајима у животу, о слави, свадби, крштењу и погребу, и то не само у своме крају него свуда где је путовао. И то је радио с великом вештином, што му је језик и стил тако јасан и прост да се одмах добија јасна слика онога о чему говори.