Просветни гласник
Вук Караџић
67
* Вуков је рад у оба правца у толико више значајан што га је радио у доба преласка народног живота иа патријархалног у модерни, у коме се народне умотворине губе и изумиру. Све народне умотворине он је скупио тако рећи у последњем часу, и да њега није било, све би то остало неурађено, или бар не би било овако урађено, јер док би се други књижевници тога сетили, много штошта било би заборављено и изгубило се. Велика је срећа по српску књижевност што се Вук управо у ово доба јавио, а његова је заслуга што је тај посао радио не припадом и као узгред, већ што му је то био циљ живота, и ако су му савременици, и прости и учени, говорили да није ни кадар што паметно написати, већ само скупљати „слепачке песме". До њега нико се систематски није бавио тим послом. Тадашњи књижевници гледали су само о чему се пише у других народа, и у колико су били кадри, препочињали су од њих, и то пружали српској публици. Ови његови радови остаће за вечита времена најбогатија ризница за проучавање осећаја и живота народног тога времена, и он је имао право кад је рекао да ти његови списи никад неће застарети, већ ће у будућности све већу цену имати. Он је оснивач српске етнографије. III Вук се први почео бавити описивањем српског језика. У његово време биле су на српском четири граматике за туђе језике, а ниједна за српски, већ се сриски учило из словенске граматике. Он је написао прву српску граматику и саставио први српски речник, и описивао је народне говоре (дијалекте) по многим српским крајевима. Он је оснивач науке о српском језику, коју је даље разрадио његов ученик Даничић и његови следбеници. Његова граматика застарела је истина још за његова живота, јер је Даничић написао бољу. Али он је имао необично јако развијен језички осећај; за њега је језик био жив организам, и он је осећао његов дух и све танке његове разлике у изражају. Зато ће језичка грађа коју је скупио, његови описи говора и речник, вечито остати поуздана грађа за испитивање језика. — Копитар га је назвао „граматичким генијем". IV Вук је први оригинални писац савремене историје српске, и тек после њега наставили су други скупљање грађе за њу. Данас се више не пише историја као што ју је Вук писао, али су његови историски списи од првокласне вредности. Он није писао историју по архивским документима, већ по своме доживљају и из уста оних људи који су је правили. Причање му је просто и јасно, често у диалошком облику, тако да се ствара јасна слика о догађајима, и читајући 5'