Просветни гласник

68

Просветни Гласник

човек се осећа да се креће међу живим људима, и да се на његове очи нижу догађаји један за другим. Пишући историју живих људи, а нарочито Кнеза Милоша, од кога је много зависио, он се ипак нигде не удаљава од истине. Све што би му се имало приговорити, то је да није потпун, да се имало још штошта рећи. Али оно што је рекао остаје као истина, и ако је било још истина које јавно није могао рећи, и да не нашкоди тек почетом стварању државе и њену представнику. Зато је у писму Кнезу Милошу излио сву своју душу, и без икакве резерве изнео преда њ све рђаве стране његове управе, као што ретко кад пријатељ пријатељу истину у очи рећи може. На тај начин је слика Милошева владања потпуна, тако да се и изврсно дело Гавриловићево о владавини Кнеза Милоша потпуно слаже с Вуковим описом. У огшсима живота главних личности из устанка умео је у мало речи окарактерисати личност, и у појединим епизодама и анегдотама дати потпуну слику нарави и појмова људи тога времена. * Све што је Вук својим списима пружио Јевропљанима било је за њих ново, и нов принос у ризници општег знања и науке јевропске. У ово доба када се у Јевропи говорило (у колико се говорило) о Србима само као бунтовницима у Турској, Вук је изнео пред јевропски учени свет и историју српског устанка, и приказао Србе с њихове културне стране. У томе свету он је више раширио име српско него све победе Карађорђеве и сви успеси Милошеви у стварању нове државе. Српске народне песме појавиле су се пред учени јевропски свет у јеку романтизма и дочекане су као новина дотле нечувена. Кад су изишле у немачком преводу, Грим је писао: „Од Омирових песама није се у читавој Јевропи десио никакав појав који би нам могао јасно објаснити суштину и постанак епоса као ове песме. Сваки знатан догађај, чак до најновијих, видимо како се излива у песму, која живи у устима певачевим и даље се преноси а нико не зна њеног стварача... Вук је њиховим објављивањем неумрлу славу стекао, а у исто време стекао је заслуга за изучавање словенских језика. Ових песама ради сад ће се, држимо, учити словенски... јер се српске песме не даду превести, т. ј. и најсрећнији превод увек ће изостајати иза оригинала." Никад се у Јевропи до овог светског рата није похвалније говорило о Србима као двадесетих и тридесетих година прошлог века, и Вук је с правом рекао да „све што се у Јевропи о Србима зна, то је од Вука или чрез Вука". Док су други књижевници пре и за време Вука преносили и ширили међу Србе идеје из Јевропе, дотле је Вук уносио у Јевропу знање о Србима. Због тога је он у Јевропи био више цењен од свих других