Просветни гласник
Вук Караџнћ
69
српских књижевника, јер кога је Јевропљанина могао интересовати Доситијев Живот и прикљученија или Басне, ијш Мушицкове Оде, или Хаџићеви преводи латинских песника, па и Милутиновићева Србијанка ? * То је разлика Вукова рада од рада његових претходника по унутрашњој страни, по садржини. Још је већа разлика обликом, т. ј. језиком и писмом. V. Вук је унео и одомаћио у књижевности народни језик, и удесио према њему тако савршену азбуку, да је најбоља међу свима азбукама свих модерних језика. Кад ми данас о том говоримо, прелазимо као преко једног обичног факта, не дајући себи довољно рачуна шта то значи, и колика је то огромна добит за наш културни развитак. Писати данас народним говором и Вуковим правописом за нас је тако обична ствар, да ми и не помишљамо колико је борбе и напора требало да се савладају предрасуде и настрана мишљења целог (<'уквално целог) ондашњег књижевног света, и огромног броја читалачке публике. Остављајући на страну онај мали број књижевника који су писали старословенским језиком, и тражили да он буде наш књижевни језик, и они који су били присталице Доситијеве, и то не само књижевници, већ и сваки писмен човек, пишући обично писмо, сматрао је да треба да га напише књижевнички, а не онако иросто као што говори. У школама се није учила српска писменост по српској, већ црквенословенска по црквенословенској граматици, и сваки који је кроз школу прошао трудио се да покаже своју ученост, да се одликује од нешколована човека, кварећи српски језик црквенословенским. И сви ти књижевници, пишући тим „облагорођеним" језиком, били су убеђени да пишу сриски, да пишу за народ. Сви су они мислили да не треба и да се не може писати иросто као што народ говори, већ треба писати „књижевно", „облагорођено", „поправљено" српски. Устати против таког схватања књижевног језика, објавити рат свима пређашњим и савременим књижевницима, и рећи им јавно у очи да њихов рад не ваља, и да они не знају оно што мисле да знају; и још им уз то казати да ни њихов начин писања не ваља, и да треба поправити досадашњу азбуку — то је смелост која се нарочито мора истаћи. Смелост је у толико већа што су на једној страни били учени људи, знаоци разних језика, доктори разних наука, признати књижевници, и уз њих и цело јавно мишљење; на другој страни био је он сам, који сем основне није свршио ни једну другу школу, и који, сем нешто мало немачког и руског језика, није знао .ниједан страни језик. Али то