Просветни гласник
72
Просветни Гласник
ног проучавања народних говора по свима крајевима куда је путовао или с људма у додир долазио. У почетку је он писао говором свога краја, херцеговачким дијалектом како су га говорили херцеговачки досељеници у Тршићу. Доцније, познавши и друге говоре, почео је из њих по нешто примати, и тако одабирајући свој језик постепено усавршавати, док није постао онакав каквим је писао од краја тридесетих година. Тај језик, којим, у целини узевши, не говори маса народна ни у једној покрајини, опет је чист народни језик, јер у њему нема ничега чега не би било у народном говору неког краја. То је онај „облагорођени" књижевни језик српски, различан од говора „простоте", који су Вукови претходници и савременици хтели створити мешавином са црквенословенским, док га је је Вук „облагородио" њим самим. VII Вук је творац чисте српске прозе и стила. Он је први почео писати као што говори бистар и речит сељак који језик осећа, и према томе не може ништа рећи што би било мутно и нејасно, што не би одговарало току мисли које се у његовој глави рађају, или начином који би био противан духу језика. Његов је стил узор простоте и јасности, и зато нам је и данас пријатан и близак као да је савремен, и ако нема више никога који би тим стилом данас писао. Тадашњи књижевници, који су били свршили више школе, навикли су се и мислити немачки и латински, и пишући српски, излагали су своје мисли начином који одговара духу немачког и латинског језика. И они су сматрали да тако треба, да је то „отмено", '„књижевно", а није им ни на ум падало да се осврну на дух свога језика. Свака књига не само двадесетих и тридесетих, већ и четрдесетих и педесетих година, кипти таким погрешкама. Сетимо се само језика наших закона, и канцелариског стила, који су четрдесетих година аустријски Срби унели у нашу администрацију, и који ни седамдесетих година није могао бити потпуно потиснут. Ми се данас чудимо како су тако могли писати и бољи књижевници како данас не пишу ни најгори (сем можда какав невешт преводилац, који се и сувише поведе за оригиналом). Од Вука су српски књижевници научили како треба не само правилно граматички писати, него како треба и мислити српски. Поједини правци у књижевности долазе и пролазе, а с њима и личности које их стварају; али основи њезини, језик и писмо, остају. Вуков је рад у томе погледу бесмртан. — За ово шесет година од последње