Просветни гласник
78
Просветни Гласник
маршеве у српском духу,') или је записивао песме, па их хармонизирао за хорове уз пратњу банде. 2 ) Тај локални, народни карактер музике „књажеске банде", који у том погледу није ишао далеко од србијанскооријенталне музике коју су изводили србијански Цигани, таман је одговарао духу и укусу тадашње србијанске публике. То је оно што се почело формирати као србијанска музичка култура и осећати као специјално своје. То је оно што је остављало дубоке утиске, који се, као оно слика завичаја, тешко заборављају. Кад су 1839 године крагујевачки ђаци отишли у бечку оперу, па „кад су чули оперско певање, запушили су уши да не слушају". „Тако нам се, вели један од њих, то оперско певање чинило нехармонично. Онда би тек видели и с тугом се сећали да нема преко нашег капелмајстора Шлезингера, кад банда засвира „Коконице, Иван-ван", или кад Кара-Мустафа, оберлаутер Књаза Милоша, засвира „Болан ми лежи Кара-Мустафа", и многе друге наше арије, које су нам биле лепше и умилније него и саме опере талијанске". 3 ) Сем националног карактера музике, на тадашњу је публику правила јак утисак и сама банда: множином свирача и њиховим војничким држањем, разноликошћу и чудноватошћу инструмената, јачином свирања, и сличним. Ефекат што га је производила био је силан. На војничким вежбањима и парадама, кад су свирани маршеви, на дочецима и испраћајима Кнеза и његове фамилије и на другим свечаностима и весељима кад су свиране песме и игре, на концертима и баловима на којима је поред осталога банда пратила песме које су за такве прилике спеване и које је Шлезингер компоновао и спремио им певаче и пратњу бандом — публика је падала у прави занос. 14 октобра 1834 године свечано је прослављено одликовање Кнеза Милоша од стране султана. У вече је био бал. Долазак Кнежеве фамилије на бал банда је громко поздравила. Чим су се гости наместили, певачки хор, састављен од чиновника, имао је да отпева песму Димитрија Исајловића, спремљену за ову прилику. Банда одсвира „глас по коме ће се ова песма певати", а чиновници отпочеше: Сунц& јарко српском сину Изобиљно сипље зраке, Оризонх му сав заснну... Цела је публика била тронута лепотом песме, а нарочито певањем, тако „да си морао мислити да си у сред талијански театра... и најмањему
') „Овда смо [1830?] први пут чули прву српску банду, која је свирала маршеве од српских арија ц песама, као: „Коконице, Иван-ван", „Болан ми лежи Кара-Мустаоа", позната Хајдук-Вељкова песма и миоге друге арије, песме и игре" (Сретен Л. II, 123, 189).
" 2 ) Сротеи Л. II., 187—188.
3 ) Сретен Л. II., 189.