Просветни гласник

Уметност у Србији

79

гласку знали су они [певачи] дати такву важност да је сваки и најпростији слушатељ сваким звучићем песме њине био.обајан. Банда је тако удесно одсвирала последње две врсте сваког стиха да се о њој рећи може да ни за најискуснијом европејском бандом не остаје". „Ниси ока видео које није било наводњено", сваки се „разнеженим чуствовао". Тако су регистрирале Новине Сербске утисак што га је учинила банда на тадашњу србијанску елиту у Крагујевцу. ■) Но нису само Србијанци бивали „обајани", слушали наводњених очију и „разнеженим се чуствовали" од „књажеске банде", но су се чак и „Земунци много чудили докле је наша банда успела у свом художеству". А то није била мала ствар, јер је Земун био наш најближи културни центар, дистракција Београда, главни депозит из кога су набављане све више потребе, и образац за укус, бонтон и моду свима горњим слојевима Србије. То је било 1834 године приликом удаје кћери Јеврема Обреновића кад су се „Земунци много чудили докле је наша банда дотерала у свом художеству" и кад су Шлезингер и његови бандисте „похвалу Земунаца заслужили"."-) Шлезингеров репертоар, међутим, изгледа да није био врло високо уметнички. Нигде нема помена да је са својом бандом изводио ствари више уметничке вредности. То је сасвим природнс, ако се узме на ум његова музичка спрема, музичке квалификације његових бандиста, укус тадашње србијанске публике и, најзад, разнолике потребе које је тада једна једина банда Србије имала да задовољи. Но зато је његов репертоар био врло разнострук. Ту су народне или већ одомаћене старинске песме са својим мелодијама или песме тадашњих песника, којима су давали мелодије, било он сам, било примитивни музички дилетанти тадашње Србије; затим народне игре које је он стављао у ноте и маршеви, које је он компоновао или преносио са стране. Сем тога, на тадашњим дворским баловима он је изводио и друге, стране, игре: и бугарске, и влашке, и немачке, шведске, мађарске, и менуете, и тако даље. 3 ) Најзад, његов је рад у вези и са зачетком позоришта у Србији. На послетку, треба поменути и то да је Шлезингер имао и библиотеку, „музикалну библиотеку", како је сам назива, коју је себи „од младости до сад набављао" и којом је „себе у художеству музикалном свемогућно усовершенствовати постарао се". Она је била „снабдевена свима предметима, који су како за теоретическоје наставленије художества овог нуждни, тако и за најбоља увеселенија од најискуснијих художника на свет издани". Није потребно ни помињати да је то прва „музикална библиотека" обновљене Србије. Њу је Шлезингер 21 фе] ) Новинг Сербске 1831, М 4'2. 2 ) Новине Сербске 183-1, бр. 1. :) ) Новине Сербске 1834, бр. 42.