Просветни гласник

Ернест Денп

У7

који хоће Талијани над њилш да изврше, еа таком сијшном да се публика дуго није могла повратити од овација српском народу и седом научнику... Далеко би ме одвело када бих хтео да изређам све што је Дени-у овом правцу предузимао. Он је био неуморан. Наша ствар постала је његова лична, и сваки ударац нанесен нашем народу побуђивао је Дениа да га са два ударца одмазди. Када је Шарл Риве написао књигу о Југославији по површним утисцима које је на своме брзом путу добио, и када је изгледало да је та књига, и поред Ривеових супротних тврђења, наперена против уједињења нашега народа, Дени се спремао одмах да му одговори. Материјал је већ био сакупљен, и требало је да се неки подаци на лицу места провере... Њу би сада заменила друга књига о нашем народу коју, на жалост, није могао. више написати... ❖ Ово је у кратким потезима рад професора Дени-а. У целом животу, у целом раду свом, он је син Француске. После несрећнога рата од 1870 године у којем је и Дени учествовао као војник, цела генерација француских историка окреће се Словенству. Ниче цела школа француских слависта у којој Дени заузима почасно место. Али радећи у библиотекама, проучавајући прошлост словенских народа, сви они мисле на будућност својеземље. 1870. година и Дени-у није давала мира, као ни толиким другим генерацијама Француске, покрећући у њему све нове и нове планове и дајући му све нову снагу. А када је дошао час разрачунавања, он је сву своју снагу и све знање ставио на расположење отаџбини. Извукао је све аргументе из свога педесетогодишњега научнога рада, скупио је и на видело изнео све што му је давала наука којој је више од пола века одано служио, да би доказао право Француске на одузете од Немаца области и да би јасно утврдио да су животни интереси Француске да Чехословаци и Југословени, Срби, Хрвати и Словенци, образују слободне и снажне државе које би у пуној мери одговарале њиховим јасно одређеним индивидуалностима. Професор Дени је својим животом и својим радом дао тип оних људи који стварају братство међу народима. Он није силазио са висине старе и прослављене нације да суди малим народима, да им судбину одређује и расправља њихова животна питања по вољи случајне или тренутне политичке конјектуре, већ је радио заједно са њима, трудио се годинама да уђе у све тајне њихове прошлости и све загонетке њихова данашњег положаја. И када је дошао одсудни тренутак, за њега није било тајни. Он није могао мислити и тада друкчије него ранијих година: никакви утицаји, никакви разлози компромиснога карактера нису га могли покренути да и за длаку одступи од онога што је истина и његово уверење. иросветни глдсник, II кн,., 2'. св., 1У'Л, 1