Просветни гласник

102

Просветни Гласник

тински језик као њихов црквени и књижевни језик. На тај начин, сви модерни народи, који су примили хриигћанство и црквену писменост из Рима, писали су после кроз цео средњи век и своје домаће споменике на мртвом латинском језику, место на својим живим говорима. Сем тога, с латинским крстом и с латинском књигом изли се код тих народа и цела остала хришћанска латинска култура. Уједно, Византија је распрострла своје грчко хришћанство и грчку хришћанску културу код балканских и руских Словена. Истина, она није ту могла натурити* као папство на западу, ни непосредну црквену диктатуру своју, ни свој грчки језик као црквени и књижевни. Словени, који су се покрстили из Византије, благовремено су извојевали од Грка своје автокефалне државне цркве, са домаћим свештенством и са словенским језиком у цркви и у књизи. Па ипак, и ти су Словени писали по који пут у средњем веку на ондашњим светским језицима грчком и латинском. Међутим, што се тиче грчких споменика у самој Византији, они су у много већој мери од старих грчких споменика права ризница сваковрсних вести о готово целокупном модерном свету, нарочито о односима између тога света и Византије, који су се сад тако умножили. Грчка књига губи ту вредност светског извора тек на прагу средњевековне периоде, кад је и грчка слобода пропала. И тако, Грци и Латини извршили су у средњем веку ни више ни мање него духовно освојење целе Европе. Њихово писмо, њихов књижевни језик, садржина њихове тадашње цивилизације, постали су својином и модернога света. Чак и њихова старинска расна мржња, претворена у средњевековно доба у верску, и завршена коначним верским расцепом између њих у 11 веку, пренела се у том верском облику и на модерни свет. Европски народи се и данас по тој туђој мржњи деле на завађене логоре, као што су латинско-католички и грчко-православни логор. Али као да је све то било.мало, јелинизам и латинштина уткали су се и у новоме веку читавим сплетовима још и других нерава у живот модерних народа. У средњевековној периоди, Грци и ЈТатини дали су тим народима поглавито своју тадашњу хришћанску цркву и црквену просвету, а не своју претхришћанску многобожачку цивилизацију. С овом ранијом цивилизацијом грчки и латински свет био је и сам прекинуо, још од како је на заходу старога века прихватио јеврејско хришћанство. Но у предзорје новога века, геније те древне, те „класичке" образованости грчко-латинске васкрснуо је испод толиковековне хришћанске плоче, па се опет појавио у једној од двеју „класичких" земаља, — у колевци старих, класичких Латина, Италији. Под његовим предводништвом, ступили су Италијани, па онда и други западноевропски народи, а поред осталог и наши градови у Далмацији, у велико доба хуманизма и ренесансе. Средњевековни црквени идеали, које су Грци и Латини средњега века пресадили и у осталу Европу, бише оборени. Место тога,