Просветни гласник

103

модерно друштво на западу би задахнуто световним идеалима старих многобожачких Грка и Латина. На супрот средњевековној црквеној схоластици, црквеној књижевности и црквеној уметности, које су дотле потпуно господариле у модерноме свету, васпостављена је старовековна грчко-латинска световна филозофија и у опште слободна наука; поникла је бујна световна књижевност, на живим модерним језицима, а у древним грчко-латинским оквирима; родила се опет и стара грчколатинска драма, заједно с позориштем, које је црква држала затворено кроз цео средњи век; обновљене су и остале врсте световне уметности, по старовековном грчко-латинском укусу. Једном речју, сва духовна производња овога хуманистичког и препорођајног покрета добила је класички грчко-латински печат. Уједно, образованији кругови одали су се са заносом класичким студијама. Са свих страна прикупљани су забачени стари рукописи класичких писаца у грчком и латинском оригиналу. Маса грчких рукописа купована је од византиских Грка, који су бежали на запад после пада Византије под Турке. Полагани су темељи данашњим великим збиркама класичких рукописа, којима се сад диче поједине западноевропске библиотеке. Поникла су прва критичка издања класичких текстова. Настала је жива утакмица да се на старим лагинским писцима изучи чист језик Цицеронов, место исквареног латинског у средњевековној црквеној књижевности. Употреба латинског језика у књижевној радњи готово је још више порасла него ли у средњем веку, ма да је сад латински језик поделио царство у писаној речи са живим модерним говорима. Латинским се језиком сад није служила само црква, теологија, разне званичне канцеларије, и т. д., у својим списима и документима, него и новорођена слободна наука и филозофија у својим трактатима. У љубави према том мртвом језику слагали су се и црква и нови хуманистички правац, ма да су се иначе потпуно разилазили у културним тежњама. У исто време дала се препорођена западна Европа и на живо студирање старогрчког језика. По неки су чак писали на том језику. Из јавнога живота хуманизам се зацарио и по школама. Новоиздани класички писци заведени су као један од најглавнијих школских предмета. Од тада се управо и датира класицизам школске наставе, који је све до у 19 век био камен темељац школског образовања и васпитања. Ето, дакле, колико је грчко-латинска старина чак и из гроба утицала на модерни свет, и колико се дубоко упила у читаву једну периоду живота модернога света из самога новога века. Па ни то није био последњи пут. Западни модерни народи су и у најновијим столећима, нарочито у 18 веку, погледали још по једанпут на мртву класичку прошлост, и поново се њоме одушевили, нарочито у својој књижевној производњи. Запад има и из тих најновијих времена своју тако звану „псевдокласичку" литературу. Имамо је и ми Срби. Но то је сад био задњи опроштајни поглед. У 19 веку модерни се свет већ почео осећати