Просветни гласник

Просвећивање Одраслих

109

Народму Библиотеку, у којој треба да се теоретски проучавају и практимно решавају проблеми библиотекарства, одакле треба да се пропагише смисао за библиотекарство кроз целу државу; престоница има или ће сутра имати и консерваториум: социјална правда захтева да и провинција, и село, и радничка сиротиња на селу сазна и осети шта је то музичка уметност. Престоница има технички факултет: он треба да помаже просветној секцији обласних одбора архитекта и инжењера при њиховим покушајима да у источњачки дремљивоме друштву буди свесност о техничкој моћности западнога друштва, да пропагише култ рада. Престоница има университет, а то треба, с времена на време, да осети и Чачак и Кикинда, и Крагујевац и Нови Сад. Једном речју, све културне тековине престоница треба, по могућности, да дели с областима, окружно место са срезовима и селима. Интелектуална, технички-религиозна, хигијенска, уметничка и технички-практична култура средишта треба систематски, а не стазама случајности, да зрачи целом државом, уводећи у идејни крвоток што већи број чланова нашег друштва. Чешка демократија је, у овом погледу, ишла тако далеко да су чак и њена министарства обавестила широку јавност о свом раду у првој години републике. Радећи тако под контролом јавности, државна власт је учинила одлучан посао политичког васпитања ческе демокрагије. Код просвећивања одраслих, нагласио сам његов карактер екстенсије зато што при првом практиковању његову настаје питање о ниво-у овог посла. Ово питање треба решити што поштеније, што срећније. Одбацити треба предрасуде о књизи за народ, о науци или уметности за народ. Народ, то је Доситеј, то је Вук, Његош, Марко Миљанов, то су безимени њихови духовни рођаци, између којих ја неке и лично познајем. Са чим не бих смео изићи пред Доситеја и Вука, нећу ни пред народ. Неписмени чланови друштва, чланови који су учили само основну школу, и они имаји своје Колумбе, немирне духове који траже, отворене духове који примају навике са свих четирију страна света, уносе их у праксу свога живота и тиме пропагишу даље. И такозвана маса има људе који су читави културни центри, културне станице, и такозвани народ, пук, има своју аристократију. Овима има да се обраћа организовано просвећивање одраслих. Зато, у погледу лектире, отпадају разлози: Јелисавну Обилика мајку, народ радо чита, па са том књижевношћу треба почети. Има, и увек ће имати своју публику и Сан Машере Божије, па ипак нећемо с том књижицом у руци ићи у села, дописивати се са сељаком. Просвећивање одраслих, „заједница рада" читавога једног друштва, значи организовање приватне инициативе у сврху стварања услова под којима ће се олакшати додавање знања и умења, уживања, са главних огњишта просвете и културе до огњишта најскромнијих, све до оних појединаца који су, у атомизованом нашем друштву, лишени могућности