Просветни гласник

Јединствена Школа

137

није чудо што су, стварајући сваки за се, створили овакво чудовиште од шкоее, ову многоглаву хидру која нам горе него Молох прождире вашу јадну децу. А све се то догодило и могло догодити само зато што су ти различити оснивачи разноврсннх школа имали пред очима све пре него оно на што су се једино могли с правом осврнути. А то је дете. Место на децу, освртали су се они на — родитеље. И радили су у интересу родитеља место у интересу деце, за корист оних који умиру, место за корист оних што истом почињу живети, за прошлост место будућности. А што је најинтересантније, мислили су да го чине на корист државе, као да је држава неки друкчији организам мимо осталих и расте у прошлост, а не у будућност. Јаднн људи! Још су хтели да буду државници, копајући раку својој држави. Ако игде сме бити застоја, најтеже се подноси у школи. Школа хоће напретка,анезастоја или чак и назатка. И само напреднии, готово бих рекао, револуционарно-напредни људи врсни ће бити створити добру школу. Први принцип те напредне школе гласи: Доле са свима досадашњим лажним обзирима! Школа се одселе не може равнати ни по ком и ни по чем другом осим детета. Тај мали и слаби и доселе тако крваво з-анемарени створ има у будуће бнти основа свима уредбама школским. Основа и потка у исти мах. И ништа се не сме завести у школу ни привремено, а камо ли трајно, док не видимо како ће на то реагирати дете. Шта и колико вреде према овом новом стајалишту сва досадашња? Колико вреди н. пр. онај обзир на родител^е? Само толико колико се родигељи, по биологијском стајалишту, огледају у својој деци. По биологијском, и ни по којем другом. Како је познато, деца наслеђују способности од својих родитеља. И —- а ово нарочито вреди да се уважи — само те од родитеља баштињене способности могу се у деце развити. Па ипак није дете што и отац, ни што је мати, па ни обоје њих заједно. У низу нових индивидуа, свако је дете индивидуа за се, без и једне друге једнаке јој. Уз очеве и материне особине баштини дете и особине својих даљих лредака. Дакле? Ко то може рећи? — У бесконачност. Ако је тако, каква смисла има, као што неки хоће, племићево дете васпитати за племића или војниково за војника? Та баш очева особина може у њему остати латентна, а у њему се очитовати особина некога далекога рођака неплемића и невојника. Или, отац се, рецимо, сад за време рата обогатио. И хоће да му син буде лечник, како бн се и он као лечник данас-сутра обогатио или бар очево богатство сачувао од пропасти. Чудне жеље! Као да хоће из зрна проса да добије гииенични плод, — у оном случају, наиме, ако дете нема у себи урођена дара за лечника.