Просветни гласник, 01. 03. 1921., стр. 33

Јединствена Школа

137

није чудо што су, стварајући сваки за се, створили овакво чудовиште од шкоее, ову многоглаву хидру која нам горе него Молох прождире вашу јадну децу. А све се то догодило и могло догодити само зато што су ти различити оснивачи разноврсннх школа имали пред очима све пре него оно на што су се једино могли с правом осврнути. А то је дете. Место на децу, освртали су се они на — родитеље. И радили су у интересу родитеља место у интересу деце, за корист оних који умиру, место за корист оних што истом почињу живети, за прошлост место будућности. А што је најинтересантније, мислили су да го чине на корист државе, као да је држава неки друкчији организам мимо осталих и расте у прошлост, а не у будућност. Јаднн људи! Још су хтели да буду државници, копајући раку својој држави. Ако игде сме бити застоја, најтеже се подноси у школи. Школа хоће напретка,анезастоја или чак и назатка. И само напреднии, готово бих рекао, револуционарно-напредни људи врсни ће бити створити добру школу. Први принцип те напредне школе гласи: Доле са свима досадашњим лажним обзирима! Школа се одселе не може равнати ни по ком и ни по чем другом осим детета. Тај мали и слаби и доселе тако крваво з-анемарени створ има у будуће бнти основа свима уредбама школским. Основа и потка у исти мах. И ништа се не сме завести у школу ни привремено, а камо ли трајно, док не видимо како ће на то реагирати дете. Шта и колико вреде према овом новом стајалишту сва досадашња? Колико вреди н. пр. онај обзир на родител^е? Само толико колико се родигељи, по биологијском стајалишту, огледају у својој деци. По биологијском, и ни по којем другом. Како је познато, деца наслеђују способности од својих родитеља. И —- а ово нарочито вреди да се уважи — само те од родитеља баштињене способности могу се у деце развити. Па ипак није дете што и отац, ни што је мати, па ни обоје њих заједно. У низу нових индивидуа, свако је дете индивидуа за се, без и једне друге једнаке јој. Уз очеве и материне особине баштини дете и особине својих даљих лредака. Дакле? Ко то може рећи? — У бесконачност. Ако је тако, каква смисла има, као што неки хоће, племићево дете васпитати за племића или војниково за војника? Та баш очева особина може у њему остати латентна, а у њему се очитовати особина некога далекога рођака неплемића и невојника. Или, отац се, рецимо, сад за време рата обогатио. И хоће да му син буде лечник, како бн се и он као лечник данас-сутра обогатио или бар очево богатство сачувао од пропасти. Чудне жеље! Као да хоће из зрна проса да добије гииенични плод, — у оном случају, наиме, ако дете нема у себи урођена дара за лечника.