Просветни гласник

136

Просветнн Гласник

средњом школом и било још неке везе, ни та није потпуна. Кблике се само чују тужбе средњошколских наставника на њихове другове у основним школама! А као за узврат, једнако нападају на њих наставницп университета и осталих високих и стручних школа: што им шаљу ђаке недовол>но спремљене, тако да се не да даље с њима успешно радити.. Али и осим тога, да речемо, општег разлога, има вазДан и другпх разлога који војују за јединствену школу. Данашње школе наше, по целом уређењу својем, показују још увек на себи очите трагове некога старинскога духа, готово средњевековнога. Да не залазимо сувише далеко, помислимо бар за час на сврху школовања и на средства којима се та сврха постиже. Док је у старо хеленско доба била сврха школовања образовати једнако тело и душу {сетимо се само њихова дивнога назива у.аХохог^б?, што значи једнако леп телом као и савршена духа), дотле се данданас телесно образовање, и успркос оправданим приговорима Монтења, Лока и Русоа, и толиких лругих, посве занемарује, како би, тобоже, преостало више времена за образовање духа. Од свих европских народа чине у том частан изузетак једино Енглези. А сви остали: Немци као и Французи, Талијани као п ми јужни Словени, у том још стојимо не с једном ногом само него готово са обе — у мрклом мраку средњега века. Или је зар много боље што уз 25—30 седмичних часова проведених у школи дајемо својим ученицима и ученицама по 1—2 часа за телесно вежбање? — „Али где је уведена непрекидна доподневна настава, остаје деци цело поподне за одмор и игре." То може рећи само онај који не познаје наше школе. Ни сама основна школа наша неће да се задовољи једино школским радом ученичким, а средња и по готово. Ко има деце у школи, зна то и сувише добро. Једва их у радне дане можеш извући на један час напоље. Не могу ићи, јер имају да уче. Кљука се она јадна мала главица. А чиме? Пуким речима из књига, а да с тим речима, и сувише често, не веже правога смисла. И учи се говорити као папагај и изрицати туђе мисли као своје. И како их изриче? Без везе. За по часа противуречи само себи а да о том није свесно, јер у опште и не мисли шта говори. Школа га је својим непрестаним скакањем с једнога предмета на други посве одучила од мишљења. У њега још увек преовлађује ауторитет, баш као у средњем веку. И тако, осим ослабљенога тела, уносе у живот наши школовани људи још и растројену душу. Нека би и биле школе разноврсне као и досад што су, али међу њима би требало наћи нити што ће их спајати у чврсту органску целину. А какву целину чине н. пр. грађанске школе са средњима, или гимназије с реалкама, или продужне школе с грађанскима? Оснивачу тих школа није та нит у опште, чини се, нигда ни била јасна, ако се о једном оснивачу и може говорити. Али тих оснивача било је више. И