Просветни гласник

Јединствена Школа

135

разлицн по роду, у нас, особнто у нашем народном Пијемонту, у Србији. где таквих сталешких разлика и нема. Затрло их је Косово. Али има других разлика: по имутку. И те сметају те се јединствена школа неће. бојати се, дуго још развити ни у нас, ма како да се вредна покаже у јасноћи схватања. Па ипак, кад се ето и недемократски Немци толико за њу боре. ваља и у нас покренути расправу о том питању, које је први изнео на површину наш сународник, велики Словенин и брат наш Че>;. чију двестапедесетогодишњицу часа умрлога нетом прославише не само Чеси пего и други културни народи, који Коменскога славе једнако као да је из њихова крила потекао. Да видимо најпре шта све чини овај појам тако блиским и симпатичним. Понајпре то што је у складу са целокупним схватањем нашим. Та цела душа наша тежи за неком хармонијом и јединством у свему : у истини, као и у лепоти и доброти, и у опште у целокупном животу нашем. Неједнакости и дисхармоније не подносимо ми ни у чем. И као год што нам се не свиди свађа међу људима, не мили нам се ни неслога међу идејама. А по готово не подносимо неслоге међу идејама хоје се директно дотичу нашега живота и рада. Зато и гледамо да све те разлике, ма где биле, уклонимо и изравнамо. Особит пример, у науци, био нам је у том велики човек, такође наше словенске крви, Лајбниц. И ненаучни, а некмоли научни дух, тражи, у великој различитости која нас окружује, језгру која ту различитост стишава и уједињује. И што значе друго она силна питања која чујемо већ из дечјих уста: „Зашто је ово, чему оно, откуда ово, а камо ће оно?" А по готово види се та тежња за уједињивгањем у научничком истраживању заједничких узрока толиким појавама. Ето та тежња води најзад у филозофији до монистичкога схватања света, које најбоље осветљује ону, рекао бих. природну же.тву за јединством свега у свету. Па осећајући ту неодољиву тежњу за измирењем и ујединењем свега што нас окружује, како ћемо дуго моћи још подиети ону силну различност која, готово без икаква оправдана разлога, доминира у нашем школству ? Дух људски тежи за јединством и у васколиком раду својем жели остатн јединствен и непоцепан, а ето, школе у којима га образујемо, тако смо поцепали да им већ не разазнајемо ни крснога имена. Да не набрајамо све, ето ту су основне (опште или народне школе), продужне, па грађанске и средње. А међу средњима има их и те како различитих: гимназија, реалки и реалних гимназија, и ових последњих од више типова. Ту су надаље школе само за дечаке и само за девојчице, п помешане. ту јавне и приватне, конфесионалне, и т. д. Затим, ту су оне у којима поучавају или само наставници или само наставнице, или и једнп и други : једни од наставника имају овакво а други онакво образовање. И да су те школе бар у каквој органској вези! Колико би међу основном п