Просветни гласник

134

Просветнп Гласннк

зују заједно у т. зв. школи материнскога језика. После тога тражили су јединствену школу све упорније како појединци (Шлајермахер, Сиверн,, Дистервег и др.), тако и корпорације (20. оишта немачка учитељска скупштина у Хамбургу 1872 године, 9. састанак немачкнх учитеља у Хале-у године 1892, општи састанак немачких учитеља у Кениксбергу године 1904, као и социјалисти у својелг ерфуртском програму године1891, и т. д.). А данас је то, може се рећи, готово општи захтев особито немачких педагога, нарочито Наторпа, Бергемана, Тевса, Наумана и других. Како међутим јединствена школа има и својих протнвника (као најзнаменитијег међу њима ваља спо.ченути Ферстера), вредно је размотрити колико сам појам, који је данас у жаришту расправљања особито у педагошких стручњака у Немачкој, толико и разлоге који су за јединствену школу, или против ње. Што је препирка о јединственој школи често страсна а не ретко и веома жучна, главни разлог је у том што још досад није право утврђено шта ваља тим двема речима обухватити. Биће јединствене школе, по мишљењу Салвирка, такође једнога од присталица њезиних, најбоље је обележио председник хамбуршкога школскога синода X. Т. Мат. Мајер речима: „Јединствена школа је онај облик школе која на основном ступњу својем удружује сву децу народну чији родитељи траже за њих јавну наставу, и која је тако удешена да је сваком њезином питомцу зајемчено да ће стећи оно образовање које одговара његовим склоно- : стима и које је он врстан постићи. То је у исти мах школа која стицањеобразованости чини независним од новчане наплате њезиних ученика".. Али ни ова дефшшција није довољно јасна, нарочнто у оиом делу њезину у којем се истичу родитељи са својим неким специјалним захтевима, и где се спомиње новчана наплата. Мешањем родитеља, наиме,. у то хоће ли им деца ићи у јединствену школу или неће, сужује се појам јединствене школе знатно према оном како га је замншљао први зачетник њезин, Коменски. Кад је Коменски тражио јединствену школу„ помишљао је на школу једнаку за све без разлике. Баш у социјалној разлици родитеља дечјих налазио је он, особито у време у којем јеживео, силну запреку за остварење своје замисли. Па ипак се није на ту разлику освртао. А ето његов потомак, иза више него двеста година, осврће се на ту разлику толико, те мисли да се јединствена школа не може ни замислити без обзира на ту разлику. Огуда, по свој прилици, и онај додатак о новчаној снази потребној за издржавање те школе.. И у истину, прва запрека је јединственој школи разлика у сталежима, било по роду или по богатству, што постоји, бар међу немачким држављанима, о којима је у овај мах у првом реду реч. Големе разлике које и данас још, иза неке тобожње демократизације, постоје у Немачкои особито у Пруској, за дуго времена отежаваће развнтак јединствене школе и у теорији, а некмоли у пракси. Друкче је, бар у сталешкој