Просветни гласник

145

СРЕДЊЕШКОЛСКИ КЛАСИЦИЗАМ У СЛУЖБИ НАУКЕ (крал) На реду нам је сад лингвистика модерних језика. Ту су нам класични језици поглавито нужни самим собом, то јест као језици, а не толико због грчких и латинских писаних споменика. 1 ) Пре свега, многи модерни језици, наиме романски, управо и нису ништа друго до новија стања у развитку старог латинског језика. Ко се, дакле, бави романским језицима, он се ту не може ни маћи без латинскога језика. Али и словенски, као и германски језици, садрже безброј свакојаких примесака из грчког и латинског језика. Није овде реч о научној терминологији не само Словена и Германа, него целога цивилизованог света, која је скроз грчка и латинска, и коју су класичари потрзали уз васпитну моћ класицизма, кад су бранили положај класичких језика у средњој настави. ја овде поглавито мислим на грчке и латинске елементе — речи, наставке и т. д. — који су се још од средњега века увукли баш у саме народне говоре словенских и германских племена. Да кажемо штогод и о услугама које класички језици чине при раду на модерној историји књижевности. У књижевном занату модерни народи су ученици Грка и Латина почев од самих слова, писаћег прибора и материјала, па и од спољног облика књиге. Ти народи су примили од Грка и Латина и саме књижевне облике. Сведоци су нам за то пре свега многобројни грчки и латински називи којима ми и данас означавамо те облике — еп, лирика, драма, трагедија, комедија, сатира, строфа, стих, цезура, ритам, трохеј, јамб и т. д. Уза све то, модерна књижевност је тесно срасла за грчко-латинску и својом садржином. Читави томови би се дали написати кад би човек покушао да прикаже само за Илијаду и Одисеју, само за Енејиду, само за грчки и латински текст Библије, колико је који од тих вечних књижевних споменика силно прожео, не само својом формом, него баш својом садржином — својим мотивима, сликама и т. д. — књигу модерних народа у току оволиких столећа. А већ да и не спомињемо сличан утицај осталих бесмртних ремек-дела грчких и латинских, како прозних, тако и песничких. Али и сем тога бисера, цела грчка п латинска књижевност у опште, како средњевековна хришћанска, тако н стара паганска, држала је у потпуној зависности модерну књигу, од њена постанка, па ако не баш до данас, а оно до најновијих времена. Књижевност источних Словена, па и нас Срба, од почетка у ередњем '] Ио нскад ("V шш. додтше, добродолтди баш н ти епомеииди. На пр., једшто т средњевоеовних л;шшских сноленика ми сазнајемо за чнгав ниа старогермаиских речи које се данас шше не гпохребљавају, пјк се чујт у нроменлиој ®ормн. просвктни гласнпк , II књ., 3. св., 1921. 10