Просветни гласник

152

Просветнн Гласннк

Први наши учитељи који су имали да унесу лучу просвете у народ, рекрутовани су од једва иисмених, полуписмених и мало школованих људи. Према њиховој спреми и схватању које је онда владало, њихов задатак је био да науче децу: читати, писати, по мало рачунати п Богу се молити. Метод рада и начин васпитног поступка они нису нигде изучавали, него су их узммали од својих учитеља, и тако преносили с генерације на генерацију. 0 том њиховом раду постоје многе и често врло језовите приче, које јасно казују да је учење писмености у то време било скопчано са силним тешкоћама и врло великим напорима, због чега је мали број ђака успевао да је изучи. Особито признање је онда уживао онај који је успео био да научи да сриче буквар и да пише слова. Слаба духовна култура ових учитеља није им давала могућности да што више из своје струке сазнаду, нити им је стварала вољу и интересовање за напретком у раду. За оно што се дешавало у школама културнијих народа на западу, они нису знали, нити су се за то интересовали. За њих су потпуно били страни нови методи, нови васпитни принципи, нова наставна средства и све што је олакшавало рад учитељу и деци. Због таквог свог положаја, они су морали примати за ауторитете у школским питањима свакога ко је имао више школовања и ко је од њих био писменији. Миновници Министарства Просвете били су им највећи ауторитети, без обзира на њихову стручну спрему. Само у таквим приликама могло се десити да су се за стручне педагоге оглашавали људи који педагогију никад изучавали нису, и да су они својим положајем наметали учитељима своје непедагошке назоре. Тако је то било све док у основну школу нису ушли први стручно спремни учитељи. Ови млади, солидно образовани, стручно спремни учитељи, способни да схвате и да прилагоде све напредније идеје изнете на западу и да их примене на делу, у своме раду, у својим школама, унели су одмах својим уласком у школу нов дух и други и друкчији рад и поступак с децом. Стари начин рада: задавања и преслишавања, фиргаз и др. грубе телесне казне, магареће клупе и т. д., почеше да се губе и да уступају место савременим методима и хуманим средствима. Школа се поче отварати за свако нормално дете; писменост поста општа својина. [А.ч и се рад нових учитеља није ограничио само на практични школски рад. Они су свој стручни рад проширили стварањем учитељских зборова и расправљањем на њима појединих школских питања, држањем угледних предавања, и т. д., док није, на послетку, образовано Учитељско Удружење, које је сав тај рад на унапређењу наставе и васпи-