Просветни гласник

Учитељ у Новој Државн

153

тања ставило на много ширу основу, оснивањем стручног органа, листа Учитељ, и приређивањем учитељских скупштина, окупљајући тако све учитеље у једну моћну, стручну организацију, која је кретала напред цело учитељство. Учитељи су, дакле, радећи заједнички на унапређењу наставе и васпитања, на реорганизацији основне школе, и пишући практична предавања, уџбенике и методска упуства за основну школу, одузимали поступно те послове из руку нестручних и непозваних. Тако су учитељи ширили и јачали свој утицај на свима пољима основне школе и народне просвете, да би једног дана могли да буду <од пресудног утицаја по свима овим питањима. Да учитељи имају ову снагу и да постигну овај успех на пољу основне школе, допринели су: њихово солидно опште образовање и темељна стручна страна. Стари, први наши учитељи, како су схватали свој положај као учитељи у ужем смислу, тако су га схватали и као радници ван школе. Радећи колико су умели у школи, онп се нису појављивали нигде као јавни радници. Њихова улога као државних и општинских функционера није прелазила школски праг. Ван школе појављивали су се само као приватни радници на својој личној привреди: као земљорадници, занатлије, или црквени послужиоци. Друкчије није ни могло бити, ни по њиховим интелектуалним способностима, ни по стручној спреми и схватању дужности, нити по положају и награди који су им били додељени. Према томе, учитељев рад се није опажао у народу, јер се он манифестовао само преко оно мало писмености коју су добијали поједини срећни ђаци. Ван тога учитељи су били обични мирни и послушни грађани који „гледају своја посла". Од грађана у чијој су се средини налазили неопажени, разликовали су се само по томе што су били писмени и — ничим више. И докле год је био овај учитељски кадар, дотле у народ није могла да уђе ни да се ту одржи каква год напреднија идеја, каква год новина. И ако је кад избила која искра, она је била усамљена и кратка века, јер није имао ко да је подржи, да јој додаје уља и да је разгорева у већи пламен. Народ сам није био способан за то, а у народу, опет, није било људи који би по свом образовању били способни да схвате и да асимилују нове и напредне идеје, нити да се загреју и одушеве њима. Учитељи су били махом на истом ниво-у духовне културе на коме и народ у чијој су се средини налазили, и с тога се нису могли јаче ни интересовати јавним пословима и догађајима који су излазили из оквира њиховог дома и њиховог места.