Просветни гласник

154

Просветни Гласник

Такви учитељи нису могли да буду народнп учитељи, ни његоа углед, нити непосредне вође за напреднији и културнији живот. Прве напредне идеје, први културни радови пали су и пласирани у народ уласком у основну школу стручно спремних, за онда, високо образованих учитеља из прве Учитељске Школе. Уласком у основну школу, у село, ових спремних одушевљених људи, почиње нов покрет, почиње да се осећа нова напредна струја и у народу. Млади, довољно образовани да схвате све што је напредно и корисно, снажни да то прихвате и понесу, одушевљени да то у народ. унесу, ови људи су као апостоли ушли не само у школу, него и у народ. Они су свој задатак схватили много узвишеније, много пространије. Они су ушли у школу и у народ као стручни радници, као слободни луди, као учитељи не само деци, но и људима. Они су одмах схватили да се њихов утицај не сме да простре са.мо кроз школу, јер је то недовољно* споро; с тога су одмах ушли с лучом светлости и у народ. Тако су се нови учитељи појавили у двема улогама: као васпитачи, као учитељи деце у школи, и као јавни радници ван школе, као учитељи народни. У овим учитељима, у овој новој спремној, одушевљеној и напредној генерацији учитељској, нашли су наши напредни људи, запојени на западу, најпоузданије пионире за спровођење у народ, у масу, свих напредних идеја и свег културног напретка. Тек сад учитељ постаје чињеница о којој морају да воде рачуна и државни фактори и народ, и они наши јавни радници који су на западу били набрали сваковрсна знања и запојили се напредним идејама. Учитељи су постали прва нолуга која је имала да крене и креће народни живот напред. Они су били непосредни тумачи и проповедннци свега напредног и културног; они су бпли народни учитељи у најширем смислу те речи. Док су дакле стари учитељи услед недовољне духовие културе дошли у потчињени положај и били без икакве иницијативе и у школи и ван школе, дотле су нови учитељи са јаком духовном културом одмах одредили свој положај као независни, као положај слободних људи, који треба и да раде и да воде школу и народ напретку. Они нису чекали да им такву улогу одреди држава, него су је сами узели, сами проширивали и одређивали, и појавили се као културни радници у најширем смислу. 1 Јавни ваншколски рад нових учитеља кретао се у свима правцима, појављивао се на свима пољима, али се најјаче манифестовао на политичком, као најпространијем и, за онда, најважнијем пол>у. Учитељи су одмах прихватилн ндеје првих апостола слободоумља и демократизма и преносили их у народ. Они су на сав мах радили у народу, да га политички разбуде, да га заинтересују за сва политичка питања, да с њим заједно извојују личну слободу, јер су схватили да се