Просветни гласник

156

Просветни Гласнмк

наставе, да ученицима не пружа никакво ново градиво. Први разред, (нарочито после чешворогодшиње основне школе) без странога језика је и велико губљење времена и задржавање ученичкога развоја. 3. Оцене из владања не може бити веће но што је добро, јер се добро владање не може ничим премашити. Како за владање тако и за напредак у науци потребно би било одредити значење појединих оцена и принципе по којим треба одређивати успех и владање ученичко. Нарочито не би требало више допуштати да добра оцена из владања буде неутрална оцена, него да ученик који је добије заиста и увери учитеље и другове споје о својим добрим поступцима. 4. Уклањање ученика после првога и другог тромесечја није се показало ни досада као погодно за ученике и за ред школски, а неће ни одсада. Ова мера је и знак неповерења школе саме у себе. 5. Све испите (осим течајних) треба укинути, а тако исто и понављање разреда. Ако се за две године школа увери да је ученик неспособан за њу, упућује га на другу страну. И учитељи и ученици треба да су прожети уверењем да се у школу иде да се ради, а не да се испитује. Нарочито су од велике штете по наставу (а и по васпитање у опште), и страховит губитак времена, поправни и прелазни испити. Испити се могу одржати само за ученике који редовно не полазе школу; али и њих греба подесити тако да немају вид испита него рада с ученицима: они треба да даду уверење о раду и о практичној аримени ученикова знања (дакле о умењу), а никако се не може гражити „потпуно (!) уверење, јесу ли [ученици] заиста прешли сву (!) научну грађу". 6. Оба течајна испита су потребна и ради ученика, и ради учитеља, и ради друштва. Ученици треба да задобију преглед већих целина, и да даду доказа и себи и другим да владају својим знањем и у необичним приликама ; учитељски рад треба да је такође упућен према тим целинама, да се не губи у појединостима, да не застаје — без потребе наставне — на одељцима, како би настава одржала известан сталан темпо у напредак; и учитељима треба уједно дати прилике да осете задовољство од успешна и потпуна рада (или увиде и погрешке, којих се ваља чувати); када ученици и учитељи дају јаван рачун о свом раду, уверавају и друштво о том колико је њихов рад потребан и користан, и друштву је то уверење потребно и раније, пре но што само собом осети рђаве последице од рада појединаца или и читавих установа. 7. Оба течајна испита треба подесити не само према типовима средњих школа (ако ових у опште буде), него поћи даље и подешавати их према упознатим способностима свакога појединог ученика. Не само у току рада него и на испитима треба ученицима признати право на одабирање градива и његова обима. Ослобађања од усменога испита нема. Ученици треба не само да знају него им ваља дати и прилике да покажу своје знање и усмено као и писмено.