Просветни гласник

Енглеске Школе

167

живео да му се одузме дозвола; његова кућа би била иод забраном за све оно што зависи од университета, и како у извесним варошима, нарочито у Кембриџу и Оксфорду, све зависи од њих, љубазност с којом би затварао очи пред погрешкама у понашању и владању студента његовог кирајџије, могла би имати ужасних последица за њега. С тога он добро мотри/ и университет је готово сигуран да сви његови ученици цроводе ноћи поштено, у чистим и поштеним становима које им је он одредио. У колико је то могуће, младићи су дакле заштићени од опасности рђавих женских посета. Ну постоје друге опасности које их очекују, а за које изгледа да университетски савети неће да знају. Дозвољавајући синовима богатих породица да живе раскошно, не ограничавајући њихове трошкове, они допуштају да се увлаче штетне клице у младу масу људи којом управљају. Коцка се и сувише у университетским варошима. Дозвољено је имати аутомобил или узети га под најам; то даје могућности студентима да иду на далека тркалишта и да се врате на време. И тако избегавају одсуства, која се сматрају за погрешку. „Без жена" је извесно једна добра лозинка; али „без агента за кладионице" (ћооктакегз) на тркама била би једна друга изврсна лозинка, а ова није дата. После агента за кладионице долази зеленаш. Младићи, млађи од двадесет година, понекад за једну једину годину проведену у Оксфорду или Кембриџу стуцају велики део своје имовине. Може бити, једини интерес оних који су на университетима жртве зајмодаваца, налагао би дисциплинским саветима да издаду уредбе против раскошна живота. Али не пате само богати младићи од расипања којем се одају и које се у опште трпи. Ово расипање је рђав пример за остале, за велики број студената чији су родитељи средњег стања или чак сиромаси. Јер има много благодејанаца на енглеским университетима. Је ли добро допустити да се излаже разметљиви луксуз пред њиховим средњим стањем, пред њиховом оскудицом? Највећи број ће се држати подаље од својих довољно имућних другова; али их има који траже да се користе сујетом, слабошћу, а често чак и добротом блудних синова. Око расипача се образују мала паразитна друштва, која чине у университетским срединама елемент који се врло мало може желети. Високи енглески сталежи, ако хоће да се очувају здрави, морали би, изгледа, вршити притисак на университетске савете да појачају моралну дисциплину, утврђујући максимум за студентски трошак, забрањујући им улаз на тркалишта и укидајући с коцком њене мало савесне посреднике. Вероватно, не би се успело да зло нестане потпуно; али енергичним реформама у унутарњим университетским уредбама умањиле би се без сумње велике штете.