Просветни гласник

Оцене и Прикази

171

Понегде Пајо је наиван. Он би желео да са две три реченице објасни узроке извесних великих догађаја. И, разуме се, пролази рђаво. Говорећи о француском слодгу од 1870 године, он мисли да би опсада Париза била дигнута да се Мец држао само један дан. Ја не знам из којих је патриотских списа црпао Пајо своја обавештења. Ја сам читао врло озбиљна политичка и историјска дела о „страпшој години" и видео сам да ни један факт, узет сам за се, није био пресудан за решење борбе. Читав систем рада и организације Француске и Пруске већ је био запечатио судбу ове последње. Наполеон III тражио је свој Седан~са много више извесности, него Наполеон I свој Ватерло. Улазећи критички у идеје Жила Пајо-а, морам поменути још једно своје размимоилажење с њим. Он тражи да се при интелектуалном васпитању негују само виши, алтруистички мотиви за рад. То је апсолутно немогућно извести у савременом друштву. Само ретки духови могли би се тако формирати, па и ту човек није поуздан да неће наступити разочарење, меланхолија и песимизам, или, како Гете каже, да неће сањачи, преварени, постати ниткови. Мора се рачунати и са здравим и поштеним егоизмом, с мало сујете и амбиције, без којих се тешко изводе велика дела. Не треба само да се они разбукте, или да узму ђем на зуб, како народ каже. Далеки циљеви слабе снагу и најхрабријима, сем изванредних природа, тако рећи моралних спортиста, који иду за незнаним и удаљеним идеалима. Овде нарочито имам на уму надмешање, које Пајо, као и још неки други педагози, осуђује, не водећи рачуна да је оно у природи човековој и да се јавља кроз све његове акције, од детињства до гроба. Надметање не сме бити циљ, него само средство, и то регулисано с пажњом, употребљено с опрезношћу, у умереним границама и корисним облицима. Тада ће оно постати прикупљач велике снаге и творац значајних дела... Престајем са замеркама. Хоћу да завршим ову оцену добрим странама ове књиге, које су у преимућству над слабим, Пајо доследно развија своју идеју о потреби да се васпита воља за интелектуални рад, али прави рад, користан друштвеној заједници. Пајо не говори о социјалним погодбама у којима живе интелектуални радници; он их, једва овлашно, додирује на два три места. Оно што њега интересује, то је акција коју личност врши сама на себи, дакле индивидуални морални и «нтелектуални узгој, како би рекли Хрвати. Ево његових главних закључака, до којих је дошао не само теоријским учењем, него и практичним радом у школи и са наставним особљем. Треба радити сваки дан, али не много, него умерено: три до четири часа дневно. Толики рад никад неће заморити, и ако се тај замор покаже, то је само аутосугестија лених и један од софизама лоље. Зато га треба сузбијати било јаком, свесном и концентрисаном пажњом на