Просветни гласник

170

Просветнн Глаеник

па можда и на мање. Противно особини књиге Васпитање воље, Пајо овде залази у страну, прави непотребна заобилажења, греши против концизности, покашто се чак губи у излишним појединостима. Да ли је то последица старости? Или ове велике европске катастрофе, која је многе методичне духове бацила у интелектуалну распојасаност; у хладне и мирне посматраче унела нервозност; савесне и толерантне мислиоце запојила нетрпљивошћу; где је било много жара угасила га у пола„ а где је искра у камену очајала, пробудила је и изазвала? Ко би то могао знати ! Али у истини Пајо понавља по неколико пута не само исте мисли, него исте принципе, исте реченице, иста поређења, чак исте цитате, и то често без икакве потребе. Кроз цело своје дело Пајо је готово увек практичан педагог, ређе психолог, још ређе филозоф, а готово никако социолог. Као и сви аутори који имају своју омиљену идеју, свој универсални лек против зла, он ту своју идеју прецењује, и свом леку даје мађичку моћ. Ван њих он готово и не види ништа друго. Његова су мишљења: о свесној пажњи, о концентрисаном раду, о методичком свакодневном послу, о начину васпитања свог интелекта, тачна само донекле, и једино за обичне људе, у иормалним приликама живота. Али Пајо није сматрао за потребно да нагласи како има случајева кад је рад плоднији ако није везан за одређено радно време, да има духова који, као кондензатори, купе неко време енергију, да би је у један мах расипнички потрошили на једно велико дело, које се само тим начином може створити. Савети Жила Пајо-а важе као.корисни у великом броју случајева, и отуда је и њихова вредност велика. Али се ипак ваљало оградити, издвајајући професије и дела која не могу да уђу у категорију онихза које Жил Пајо даје своје савете. Да свршим са замеркама. При свим својим саветима које даје омладини, да савесно проучава, да суди тек по дубљем размишљању, да не улеће у олаке критике, Пајо сам пада у ту погрешку. Не замерам му што онолико високо уздиже Малбранша и Рибоа, али се не сме са неколико презривих израза осудити цео рад једног од највећих филозофа, Канта 1 ). То није критика идеја Кантових, документисана и логично изведена, него лаконска осуда, ничим непоткрепљена. Пајо замера готово свим првацима француске литерарне критике, Сент-Беву, Бринетпјеру, Сарсеју и Фагеу за површне, недокументоване, овлашне и често нетачне оцене о појединим писцима. Зашто је и он пошао њиховим трагом? Зар то није недоследност која штети моралном угледу ауторовом? Не чини ништа што је КантНемац: за човека од науке и моралисту, истина долази пре свега другог. *) Кантов „категорички шшератив је једн-а надувена, празпа, ноистшшта реч", каже Најо, као да шшо .за какав дновни партиски лист. За Трајчкеа ц Бернхардија вели да иате од лудила. Никакво нарочито осећањс не може правдати овакав тон у књигана васпитне природе, намењешш омладини.