Просветни гласник

195

-св'уда- изобилују, он то не чини-са уобичајеном злураДошћу ситних крнгичара, већ са добром вољом доброг учитеља који погреиЈке исправља, са жељом да се поправе и предупреде. И ако се може познати који су главни француски учитељи Г. Богдана Поповића, неће се моћи рећи да је он слепи присталица које било школе, које било нетолерантне доктрине. У ширннама његова духа има места за све што је ма са кога узрока лепо. Све његове књижевне критике и друге расправе написане су тако брнжљиво и са таквим стилом да се с правом и оне могу уврстити у дела лепе књижевности. Она се тако и сматрају. Њих чита цео наш свет којн воли лепе написе да чита. Г. Б. Поповић је иознат поглавито са својих радова на теоријп' књижевности и критици; он се у нас с тога обично увршћује у књижевне критичаре. Али се он у својим списима нарочито истакао и као естетичар, и то не само у питањима лепоте у књижевности, ве11 и у сликарству, вајарству и музици. Он се бави и теоријом уметиости и оценом појединих дела сликарства и скулптуре, и то са таквим успехом да је постао у нас најпризнатији судија за те уметности. По својим радовима, дакле, Г. Поповић је могао бити како члан Академнје Филозофских Наука, тако и члан Академије Уметности. Али су га они који су га за нашег друга препоручили, предложили за Академију Уметности, с тога шго је „за развитак те Акаделшје врло потребно да, поред уметника који стварају, буду у њој заступљени и теоретичари уметности". Верујући као и он да је „уметност оправдана потреба духа људског", да је она „једна од најважнијих, највиших и најлепших грана људске лросвете и непресушан извор високог и великог уживања", Академија је вољна да од сада активније суделује у мерама које се буду иредузимале за унаиређење уметности у нашој земљи. Она се нада да ће се државне мере за васпитање естетичког укуса од сада смишљено преду-зимати, јер је у Министарству Просвете уетановљен нарочити Уметнички Одсек, коме Академија жели успехау а већ и по своме закону ставља му се на расположење. Г. Б. Поповић и својим радом на Университету вршио је и врши необично велики утицај настуденте књижевности, учећи их и најмањим, а толико разноврсним елементима који се морају створити па да књижевна творевина буде леиа; указивајући им "и врлине и мане тих твбревина; упућујући их да што више читају дела лепе књижевности у свима страним литературама. И-, у многоме, његова заслуга је што се ■од ове две-три деценије у нас књижевни укус и књижевни језик приметно усавршавају. Тај напредни утицај он врши и преко, на срећу већ далеко знано г Српског Књижекног Глабника, коме }е он било уредзшк било директор од самога почетка. ■ Његове заслуге има не' само у томе што Се сада у нас лепше 1:1'