Просветни гласник

204

Проскетни Гласншс

илузорно, а остаје само испитивање квалитативно као једиио на које вреди сврнути пажњу. Велика је потешкоћа у испитивању урођених способности по њихову квалитету у том, што су све те способности испочетка тек у заметку, и зато гако сићушне да нема направе с помоћу које бисмо могли коју од њих опазити, док се сама не покаже. А сама ће се показати тек кад се пробуди из свога тврдога сна, у којем и долази на свет као снага мисто потенцијална, а потом и латентна. Ваља је, дакле, најпре кренути из њезина скровншта, дати јој живота. учинити је актуелном и потом евпдентном. Способности наше, све до једне, буде се и будне одржавају једино непосредним додиром с прнродом. Као што се телесни органи буде и расту храњењем, једнако је потребно природним храњењем пробудити и све остале урођене способностн, ако смо их ради развити. Ако хоћемо, дакле, да упознамо дечје урођене способности, ваља их поради буђења изврћи непосредном додиру оних природних сила које су врсне да их пробуде. Као што ће око без деловања светлости остати слепо и ухо без деловања гласова глухо, тако ће и други сви органи наши (а урођене способности све су сами органи) остати непробуђени и — а ово је за наше истраживање необично важно — неопажени. Сме ли се потом дете, кад одрасте за науку, затворити у четири зида, како ми данас чинимо, и тако осамити од свакога спољашњега деловања? Баш напротив. Ако је, по невољи каквој, дотле било осамљено, одсад га ваља извести напоље, у природу и међу људе, да не остане поштеђено ни од каква деловања спољашњега које је врсно у њему пробудити и једну само урођену способност — ; социјалну. И сад ваља пажљиво мотрнти која се способност у њега пробудила, да би по њој могао постати ваљан члан друштва, и ту пособност свом снагом и свима ередствима развијати до крајње снаге коју можемо из ње извити. Хоћемо ли, дакле, да упознамо ко је за што, нарочито оно његово специфично за што, ваља децу, чим их примимо на васпитање, од првога часа, окружити свим могућим занимањима и радњама људским, јер само радом и моћи ће постатн ваљани члановп људске заједнице. Као што у опште, пре свих стручности, све нас без разлике, најпре занимају општности, тако се неће ни у деци моћи одмах распознати специјалан интерес, нарочито не онај његов чисто специфични, лични. У први мах моћи ће се распознати само главне контуре његових урођених способности, а онда истом мало по мало моћи ће се разабрати на коју страну нагињу његове склоности, и поћи на ту страну, да његов специјални интерес уиознамо. Као што се н данас н. пр. може лако одредити ко је за школу, т. ј. ко има способности за неке душевне радње, тако ће се, и боље још него данас, у јединсткеној школи моћи одредити ко више нагиње душевном