Просветни гласник

Јединствена Школа

203

Је ми чудо потом кад Дерпфелд нстиче да је захтев за везање на мндивидуалност „најдрагоценије откриће новије педагогије" (исп. ОезаттеНе 8сћг1{1еп, 7. свеска, 1897, стр. 148)? И да је испитивање урођених способности постало данас најважнији проблем модерне експерименталне педагогије и психологије? Па ипак, све то испитивање, разграњено по свима университетима немачким, раширено из Немачке готово по целој Европи и Америци, није све до данашњега дана донело готово ниједнога поузданога резултата. Узрок је главни у том што уза све трагање још није нађен з.годан начин (метод) за испитивање. Главна је погрешка у свих досадашњих метода што није постављен ловољно јасан циљ за само научно истраживање, па се још увек не зна што управо ваља испитивати. Већина истраживача жели испитати општу интелигенцију (»епега1 ађЈШу, како је н. пр. зове бреппапп). А кад их питате како разумеју ту општу интелигенцију, сваки вам је тумачи на свој начин. Један од зачетника и главних истраживача интелигенције, француски психолог Бине, толико је нскрен да дефиницију интелигенције зове „ип ргођЈете еНгауат с!е сошр1ехке" (проблем страпЈан по сложености), те је и не покушава решити. Год. 1913 довео је писац ових редака у Лајпцигу доцента Макса Брана у не малу забуну, кад га је пред слушатељима у неком педагогијском курсу запитао: што је управо та т. зв. општа интелигенција. Бран је признао да се то право не зна. А на питање: како се може оно што се не зна, хтети мернти квантитативно, утекао се аналогији: „Ми не знамо право ни што је електрицитет, па га ипак можемо мерити". Али општа даровитост није што и електрицитет. Ње, како тврдп Цијен (Тћ. 2јећеп, Ођег с!аз \Уезеп с !ег Веап1а§ип§ ипс! Јћге теШосЈ15сће Ег{огбсћип§, 2. нзд., 1920, стр. 9), заправо и нема. Има само различитих душевних способности (пал\ћења, апстракције н т. д.). Па и те су способности веома многоврсне, како нас уче неке патолошке појаве. Тако има памћења оптичкога, акустичкога и моторичкога, и т. д., и т. д. Потом се не сме допустити да се говори о некој општој даровитости и да_ се та хипотетичка општа даровитост изражава бројевима. И шта вреде ти т. зв. тестови? Има их до 150 које препоручују, а по Цијену једва их дванае.стина има само неку вредност. А све то зато што се њима хоће да измери општа даровитост, а ваљало би, заправо, испитивати сваку поједину способност за се. Зато је и Рашке на бољем путу кад тврди да би место квантитативне разлике ваљало узети у обзир разлику кватитативну (исп. О-г \У. Ненческег, Г)а$ Ргођ1ет с1ег 5сћи1ог<*атзаНоп аи! Огипс! сЗег Ве§аћип§; (1ег КЈшЈег, 1913, стр. 40). И доиста, ако се прихвати споменута тврдња Дпстервегова (једнако је тврдио и Лајбниц), да нема ни два детета с посве једнаким способиостима, опда свако квантитатнвно испитивање по.стаје