Просветни гласник

202

Просветни Гласннк

маћих животиња и биљки, л\а и на посве несвестан начин, врше селекцију и код деце. Већ у старој Персији, н. пр., пазило се на нзбор нажева. Пнтагора је бнрао своје ученике иза трогодишњега прокушавања. Платон је мислио да није штета занемарити слабо надарене. јер они нити могу бити особито крепосни ни особнто зли. Цицерон и Сенека захтевају лзричито да се ваља освртати на индивидуалне способности. А исту појаву налазн.мо у Квинтилијана н у Плутарха. Још већма истичу снагу прирођених способности Св. Пнсмо (исњ 1. посл. Кориићанима 12, 8—10) п неки хришћанскн писци. Тако је н. пр. Ориген најпре испитивао даровигост, а онда истом примао ученике у богословију. Храбанус Маурус је ншао тако далеко те је, врстајући ученике по даровитости, сматрао способни.ч једнога само за граматику, другога за реторику, и г. д. Вивес је по два месеца испитивао даровитост својпх ђака и тражио да се сваки питомац упугн на изучавање оне науке за коју се чини да има склоност (исп. Аиз§е\\'аћ11:е рМда§о^сће' ЗсћгЖеп, иђег.чеЈ /Л уон О-г Не1пе, стр. 42). По готово се онажа све јаче нстицање прпрођених способности у новнје доба. Монтењ не може да се довољно начуди како се толико мноштво деце може поучавати по истом методу. А Лок и Русо још и више. захтевају да се пази на дечју нндивидуалност. Песталоци тражи .за свакога оно што је његово. Као што се овце и вукови не могу хранити заједно, тако и децу није ом делио по година.ма п по разредима, већ их врстао по склоностима. Од новијих педагога није Хербарг иикако хтео признати да има нкаквих урођених способностн. Он их, као и урођене идеје, најодлучннје забацује. Па ипак, и Хербарт је признавао индивидуалну разлику међу децом, основану на различитом телесном саставу. Интересантно је да је бап1 он дао повода својим сународницпма да су се почели интенсивније бавити око питања о једииственој школи. Год. 1818, дакле пре нешто више од стотине година, издао је „РМа^о^дзсћез ( ЈШасШеп иђег 5сћи1Иаззеп ипс! с1егеп 1Јтшаис11ипд". И то Хербартово дело потакло је Си-. кингера да образује гласовити школски систем у Манхајму. Од то доба почиње живо интересовање за урођене способности, нарочито у Немачкој. Као што хоће Сикингер, да се сваки ђак образује по својем, и да се на университет упућују само они ђаци који тамо и припадају, и као и Хербарт ополшње родитеље да добро испитају урођене способности у своје деце пре него што их даду у више школе, тако тражи и Шварц да се деца оделе по способностима. Дистервег мисли да за ђаке ваља само одабрати згодну науку, па ће сваки моћи у својој етруци једнако напредовати. Жан Пол сматра индпвидуалну разлику тако великом да нема ни два детета посве једнаких снособности. Зато и мисли Керн да би школе требале бити тако миоговрсне као и деца што су. А јер децу није лако упознати, хтео бн Стој сместити их у алумнате.