Просветни гласник

Значај Кшижевне Теорпје

211

Кад се каже теорија књижевности, онда треба бити на чисто шта гај појам управо значи. Најкраће речено., теорија књижевности је наука која објашњава литературу. Али да би се потпуно разумео данашњн значај те науке, неопходно је потребно бацити један поглед на њен развој. Има једна огромна разлика између некадањег схватања теорије књижевности, реторике или аоетике, како се она раније звала, и погледа који се данас имају о стварп. Теорија књижевности данас ни из далека «е значи оно што је некада била, и шта више. супротности су негде потпуне. Треба их јасно обележити, да би се тачно поставили модерни принцини по којима се данас ради. Као 1пто је опште познато, прве основе теоријског проучавања књизкевности ударио је чувени грчки филозоф Аристотело. Није потребно нарочито подсећати шта је све велико и сјајно он могао да нађе у грчкој књижевности, ни, према томе, наглашавати из какве је богате ризнице црпео своја искуства. Он је могао на извору да осети класичну лепоту, којом се још и данас проЖима наша уметност. Али је у овоме послу Аристотело био нешто једностран. Полазећи од свога познатога принципа, да је свака уметност, па н поезија, подражавање стварности, он се задовољио да, према великим грчким узорима, истражује средства којима песннци разноврсно обрађују своје предмете, и на основу резултата по-стављао је. норме. Тако је он, на пример, поставпо, према трагедијама грчких трагедијописаца. познати закон о трима јединствима у трагедији, -који је и много векова доцније био неприкосновен. Овако схваћене, његове Реторика и ГЈоетика су само фиксирале извесне техничке принципе, и пре су могле да служе као песнички кодекс, него што су тумачиле књижевну лепоту. Нема сумње да је генијални Аристотело оставио пуно дубоких и финих идеја о поезији у опште, алн му је дело, као целина, пре свега било зборник техничких, формалних прописа и закона. Ренесанса је васкрсла класична схватања уметности, и Аристотелове Реторика и Поетика биле су интегрално прихваћене. Закони и норме које је он био поставио, доследно су примењивани на књижевпости разннх народа. Јављају се новн теоретичари, који на основу класичних поставака утврђују законе новој поезији. Читав низ хуманистичких тшсаца у Италији обелодањују догме Аристотелове, које Скалиџер, у XVI веку, најбоље формулише у својој Поетици. Боало у Француској, у XVII ■веку, пише своје чувено дело Ое 1'аг( роеИдие, и прокламује неприко•сновеност класичних закона. У XVIII веку та класична догматична теорија књижевности утврђује се још јаче. У Француској се један део писаца, после чувене „ОиегеПе с!е? апсјепз е! с!ез тосЈегпез", грчевито придржава -старих прописа, резултат чега је била штура псевдокласичка поезија са краја XVIII века. У Немачкој се, исто тако, јављају застуиннци Аристотелових поставака, и међу многим именима да поменемо само Лесинга, чувенога драматичара и драмског теоретичара, који је, по соп14 '