Просветни гласник

212

Просветни Гласник

ственим речима. класнчну поетику држао „толико ието непогрешном колико п геометријске Елементе Еуклидове". Такво схватање теорије књижевностн пребацило се делом и на XIX век, и последњи трагови могу да му се прате још и "до наших дана. Расматрана у својој општој карактеристици, догматична реторнка ■показује један до сграхопоштовања развијен култ према класичној старини. Све се базира на основн коју је поставио Аристотело. И како је Аристотело све књижевне законе утврдио расматрајући само дела која му је грчка поезија могла да пружи, то се и на две хиљаде година после њега сва теорија креће у ограниченом кругу појмова. И како је„ с друге стране, Аристотелова Решорипа била чисто догматична, то јест изложена у једном низу одредаба и прописа, то се и крбз све вековедоцније теорија књижевности схвата не као наука која има да упути у разумевање зашто је једно песничко дело лепо, него која треба да покаже како једно песничко дело треба да се састави. Као да се науком. могло постати песник! Та чудна заблуда сматрана је некада као необорива истина, и реторика ]е дуго времена била основ хуманистичкој настави. По школама се учило. како се пишу стихови, и прављене су стихотворне утакмице међу ђацима! Да не идемо даље, ми у нашој књижевности имамо изврсне примере учених песника у Лукијану Мушицком и Милошу Светићу. Наравно, са таквнм циљевима, теорија књижевности: морала је постати само збирка сувих прописа и образаца, „Некада је поетика - каже један мбдеран немачки теоретичар - сматрана као стручно дело са рубрнкама, по коме су појаве у поезији систематски биле еређене, и означене као биље по Линеовом систему." Ствари нису могле тако остати. Људскоме духу, чија радозналост никада неће бити засићена, наметала се друга страна проблема. Чпњеница да је једно дело беспрекорно саграђено према утврђеним прописима показала се као недовољна да објасни лепоту самога дела. Осетило се да има књижевних дела чија је вредност ништавна покрај свих тачно примењених одредаба класичне поетике, и обратно, да их има изванредних која врло мало одговарају њеним догматичним захтевнма. Величина Шекспира се никада не би могла објаснити идејама које је о драми имао Боало. Од два Корнеја францускога XVII века, ништаван је и данас потпуно упокојен онај који се увек строжије придржавао класичних образаца. Значи да је лепо у .књнжевности, као и у уметности уопште, било нзнад круга догматичног гледишта на ствари. Увидело се да се у унутрашњости једног књижевног дела крију извесни односн који се чисто формалним тумачењем не дају објаснити. На тај начин је постављен проблем лепога у уметности, п формирала се естетика као наука о лепоме и о уметностима.Теорија књижевности постала је само један њен део. Не може се рећи да се проблемом чисте лепоте нису занимали још и стари филозофи. Видели смо како је Аристотело поставио принции