Просветни гласник

Значај Књижевне Теорнје

213

илштације, која, у смислу његове екшелехије, треба, у величини и реду, да. буде израз сопственога савршенства сваког имитованог предмета. Његов учмтељ Платон бавио се више пута, у разним својим списима, идејом лепога, идентификујући је често са идејом доброга. Александријски филозоф Плотин прихватио је идеализам Платонов, и противно Арпстотелу, тврдио да лепо у уметности није у верности имитације, него у вредности израза, коју он схвата више у етичкоме смислу. Али све су то биле филозофске, метафизичке спекулације, које немају значај научнога система. У научноме смислу естетика се почела да развија тек од XVIII века. Свакако да метафизичке спекулације играју још увек велику улогу. У делима Баумгартена, Винкелмана, Канта, Шелинга и т. д., оне су предомннантне. Али са опадањем угледа који је имала метафизичка филозофија, и подизањем вредности једне нове, позитивније, да не кажем по-зитивистичке филозофије, и естетика је почела да се служи искуствима лсихологије, природних наука, историје. Енглески, нарочито шкотски ■естетичари обележавају нов пут. У XIX веку Тен у Француској и Спенсер у Енглеској значе врло важне датуме у развићу научне естетике. У правцу нових метода делају, да поменем само највећа имена, Бен, Рускин, Гијо. Крај XIX и почетак XX века су нарочито погодни научним естетским истраживањима. Неколико сјајних писаца, немачких и талијанских нарочито, користећи се искуствима два ранија правца, дају ванредне нове резултате. Мени овде није циљ да излажем детаљан преглед еволуције естетике. Ја сам се оволико задржао на развоју те науке не да покажем како су се низале теорије о лепоме, које се непрестано јављају нове и нове. Проблем лепога далеко је од свога коначнога решења, и нови видици отварају се сваким даном. Мени је овај сумаран преглед био потребан да бих показао где се данас управо налази теорија књижевности. Поезију, или шире речено књижевност, савремена естетика стално увршћује у уметности, и проучава је као њихов саставни део. Према томе. теорија књижевности, као део естетике, претрпела је све оне фазе кроз које је прошла и сама естетика. Овде се нас мало тиче општи део естетлке. Свакако да се проблем чисте лепоте подједнако поставља за све уметничке гране, и оно што се у томе смислу утврди за музику или сликарство, важи исто тако и за иоезију, као и за све друге уметностп. Али ми остављамо на страну филозофију лепога, која се непрестано метаморфозира. и где је још врло мало ствари утврђено. Посебна естетика нас много више интересује, и у њој онај део који се занима књижевношћу. Ту. има ствари које се дају, помоћу других наука, савршено проучавати. Спекулација и догматизам су ту искључени, и на место њих долази емпиријски метод. Теорија књижевности не поставља више законе и