Просветни гласник

214

Просветни Гласник

норме за песиике, како да пишу своја дела, него служи као помоћна наука да се књижевно дело, као спонтани производ једног уметничког ствараоца, савршено разуме. И као нјто у уопште естетика данас више не одваја уметничко делоод уметника, и узајамно их тумачи, тако и теорија књижевности не проучава више књижевно дело 111 ађз(гас(о, за себе узето, него га доводи у везу са оним који га је створно, и психолошким путем решава проблеме. Она се дакле обично служи психологијом, која јој тумачи уметника и његове иобуде. Исто тако она се служи и историјом, у колико је потребно да се објасни промена карактера књижевности у разни.м епохама. И како је књижевност, као и свака уметност, једна социална манифестација, која пониче у друштву ради друштва, то се теорија књижевности корисно служи и социалном психологијом. Као што се види, модерна теорија књижевности везује проучавање књижевнога дела с једне сгране за творца, чије побуде тумачи, и с друге стране, за уживаоца, ако се тако може рећи, проучавајући ефекте. Несумњпво је да само књижевно дело остаје центар свеколиког тог проучавања. Теорпја књижевности тумачи његове унутарње и спољашње лепоте. У питању форме, она се не задовољава више да утврди самопзвесне сталне стилске законе, и да их прокламује неприкосновенима_ За њу проблем стиха, најшире схваћен, није вшне само један технички проблем. Проблем књижевне експресије се поставља као један психолошки проблем, који се више не лшже посматраги као питање просте форме. Модерна теорија не повлачи више ону догматичну, стриктну границу између форме и садржине, јер увиђа колико се ствари међусобно. мешају. Није довољно данас рећи шта, на пример, одређује ритам у једнол\е стиху, п који су елемснти потребни па да један стих ритмички буде беспрекоран. Осетило се да је његова ритмичка лепота у најтешњој везн са неком унутрашњом лепотом самога стиха, која се тако рећи крије под спољашњим условима његове беспрекорности. Ако се у њему изврше извесне променеу речима, слоговима, гласовима, али тако да ритам .пе буде оштећен, па чак ни смисао битно нзмењен, осетиће се ипак да је она првобитна лепота стиха ишчезла. Шта чини ту лепоту? Где је она, кад у чисто формалном погледу ништа није промењено? Постоји једна тесна веза између форме и садржине, коју модерна теорија књижевности не пренебрегава. Једна утиче на другу, међусобно се детерминирају, и у колико је њихов узајамни склад потпунији, у толико је п дело хармоничније. Не може се свака садржина, мисаона или осећајна„ имагинативна или емотивна, саопштити у свакој форми, дужим или краћи.м стихом, у интелектуалном или емоционалном стилу. Интуиција талентована писца погоди једину одговарајућу форму. Теорија књижевностп има да протумачи ту тајну везу између фор.ме и садржине. У једном извесном смислу, никаква лепота форме не вреди сама за себе, ако не