Просветни гласник

Значај К'шижевне' Теорнје

215

одговара унутрашњој лепоти дела. Теорија књижевности. с потребним психолошким удубљивањем, проучава те укрштене односе. Да би пх што боље просветлила, она узима у обзир и самога ствараоца. Она га поСхчатра као стваралачку енергију у књижевности, аналишући његове стваралачке особине. Шта стваралац уноси у дело ? Који су елементи његова духа и душе који делају у књижевности? Каква је улога маште, имагинације, у књижевној креацији? Колика је вредност експресивне моћн? С друге стране, теорија књижевности расматра побуде које изазивају потребу уметничког стварања, и процењује њихову емотивну вредност. Исто тако, ома појачава и реч, као стваралачко средство у књижевности. Оно што су линија и боја у сликарству, и што је тон у музици, то је реч у поезији. Она је средство којим се у књижевиости ствара, и као такво, она има своје особине, које су од великог утицаја на само дело. Сви ти услови под којима једно књижевно дело постаје, и који су, с једне стране, везани за стваралачку еиергију, а с. друге, за стваралачко средство, могу међусобно најразноврснпје да се комбинују. Какви све резултати могу отуда да наступе? Проблем уметпичког стварања игра велику улогу у савременој теорији књижевности. п књижевно дело с те стране гледишта може да буде изванредно осветљено. Исто тако, од великога значаја је и проблем књижевнога ефекта. Пеихологија уметничкога задовољства, естетскога уживања, једна је од врло интересантних области савремене естетике. У теорији књижевности она има гакође своје не мале важности. За социолошку теорију уметности, по којој једно уметничкб дело има у толико вредности у колико може позитивно да утиче у друштву, она је од првенственог значаја. Гијо, као што је познато, целокупну уметност је посматрао са социолошке тачке гледишта, прокламујући „социалну солидарност као принцип најсложеније естегске емоције". Али и не посгављајући се на искључиво социолошко становиште, књижевност се не може потпуно да разуме без осврта на психо.тогију публике. Целокупна животна вредност уметностп почива на некој врсти психолошке обмане, и један француски естетичар је тако и третирао проблем вредности уметности у животу, називајућп га „обмасном уметности". Илустрације ради можемо се задржати само на једноме примеру. Како је могућно да се има потпуно уметничко уживање, са оним истим емоцијама које и истински живот изазпва, од једне драме представљене на позорници, кад све оно што гледалац види и чује одаје голу лаж, од позоришног декора до глумичине сузе? Један француски позоришни критичар, X. Биду, представио је ту непрпродност у једној живој слици: „Пуна три сата људи се бију протпв судбине или нзмеђу себе. И за то време, гледаоци, збијени у гомилу, неми и непокретни, праге ту борбу, грицкајући бонбоне. Од свега што се каже на сцени ниједна реч није истинита. Догађаји су измншљенп. чаше празне. пиштољн ћорци.ма напуњени. Али ови лажни јади код гледалаца нза-