Просветни гласник

Настава Српског Јеаика

269

ћање. Чак, по супротности према ранијим педагошким читанкама, ово друго схватање односи превагу над првим. |а, несумњиво и без резерве, делим мишљење да у гимназији треба развити и неговати естетска осећања, нарочито књижевно осећање, неопходно ошлтем образовању. Више од тога, ја мислим да се та«осећања могу формирати најлепше симултано, и да се у свести детињој не развијају другаче до као једно синтетичко осећање. Али треба истаћи да се језик развија постепено у један сређен систем психичких елемената, низова и категорија, и да је гако стечен књижевни језик потребан свакоме, без обзира до које ће мере бити развијено естетско осећање. Ја мислим да је средњешколској настави, нарочито у нижим разредима, главно развијање језика, а да се то може иостићи најбоље ако је оно помешано с једним позитивним осећањем пријатности: осећањем естетским. Проблем наставе матерњег језика у гимназији упрошћен је у толико што деца не морају учити изговор (као што је случај код наставе страних језика), нити писање (јер је то постигнуто у основној школи). Чак у нашем језику ни из далека не постоје ортографске тешкоће које асимилују сву пажњу у француским и енглеским школама, и чије савлађивање постаје главни задатак наставе језика. Отуда треба тражити од те наставе да формира значења речи и развије осећање реченице и анализе мисли. Језик је социјална појава по употреби и еволуцији историској, алн је с друге стране језик појава чисто психичка, с обзиром на формирање елемената и категорија у евести. И никад предавање и учење језика не води право сигурним резултатима ако није основаио на психичким законима формирања елеменага и образовања везе међу њима. Сваки језик треба да се развија онако како се развија -матерњи језик у детета: образују се представе гласова, иза којих долази репродукција слогова, кристалишу се значења речи, од синтетичких психичких опажања и реакција дете улази постепено у анализу мишљења, тако се стварају синтагматичке групе, које означују један синтетичан појам, и тако од двочланих израза који су рудименти наше анализаторске реченице, дете иде ка нашем начину изражавања. Овај природни начин уношења у свест нових елемената и стварања везе међу њима примењен је, више или мање доследно, мање или више извештачено, на учење страних језика, у такозваној директној методи. Она је у суштини основана на закону везе акције и реакције. Дете репродукује гласове тек пошто се образовала њихова представа у свести и пошто је појачаним интенситетом претворена у активну, на тај начин дете не мора правити вештачко на* слањање туђег гласа, преко облика слова, на глас свог првог језика; значења речи прецизирају се из употребе у реченици, и реченица постаје постепено главна тачка у настави. Та реформа наставе живих језика тражи се на основу једне истине да је главни принцип при формирању