Просветни гласник

271 -

IV Када се пође од принципа да у гимназији треба учити матерњи језик као живи језик, и то као живи књижевни (то јест културни) језик, онда решење свих других питања долази само од себе. Тим самим стављају се на солидну основу питања о плану и програмима, о начину извођења програма и о уџбеницима. Према овоме јасно је да учење дефиниција граматичких мора бити избачено из нижих разреда. Принцип је овај: не може се уводити у свест систематика извесних елемената док у свести не буде довољно тих елемената, и док ти елементи не буду способни улазити у групе.и комбинације, т. ј. док не буду оживљени осећањем језика. И ако се са новим читанкама могло лепо наићи на прави пут, нове граматике нису се могле ослободити граматичарских традиција, и оне обично представљају врло несмеле покушаје. Напредак у овоме смислу чини редакција програма од стране Г. Г. Павла Стефановића и С. Матића; они траже да се учење граматике сведе „на учење облика (основе морфологије) и основна знања о реченици". Не морају ученици учити дефиниције и парадигае, бар за прве две године учења у гимназији. Али те прве две године требало би употребити као приирему за граматичко систематисање, и то једном не аналитичном већ конструктивном методом, не учењем парадигама, већ стварањем категорија граматичких у свести без дефиниција, што би имадо бити једино последица унутрашњег рада асоцијација и.свести у опште. За те две три године имало би се радити једино на пробраном и лакшем штиву и на читанкама које би имале за задатак не само развијати естетско осећање и припремати ученике за учење књижевности, него их припремати и за формирање унутрашњих граматичких категорија, развијати у њима осећање језика, нарочито осећање правилне употребе речн и њихових значења. Можда би се могло, по угледу на добре француске уџбенике за продужне школе есо1ез рппшгез $ирепеигез — (што на жалост није случај са уџбеницима за лицеје), увести у току треће године формулисање појединих најважнијих категорија, и то уза штиво, при чему би се на штиву имала оживети правила. Једном речи, не треба заборавити замерку која се оправдано .чини директној методи, ако се она употребљава искључиво. У овоме погледу оно што важи у опште за живе језике има да важи и за матерњи језик. У почетку деца уче лагано, мали број нових речи довољан је као материјал за један час. С употребом речи у најпростијим реченицама почињу се јављати основе психолошких категорија језичких. Али, док се прве, па можда и друге године, може наставити тај претходни рад учења језика, дотле треба јасно видети да са развијањем сазнања и појмова код детета унутрашња активност свести расте скоро несразмерно времену; дође једно време када деца много брже асимилују, имају способ-