Просветни гласник

288

на невољу, ве1т после првих тренутака агоније, мој рад је постајао за ме нешто што олакшава и освежава. Излазио сам утешен мојим свакодневним послом, — срца можда скрушена, али чио, усправан и способан да живим за сутрашњицу... Омладино, о омладино ! Одај се раду! Нгк сваки од вас добије свој задатак, дужност која треба да му испуни живот. Тај задатак може бити врло скроман. Али он зато неће бити некористан. Ма какав он био, нека га само буде и нек вас он држи усправљене!" До душе, кад је реч о раду, онда нам треба већ одмах поменути да се у поштовању или симпатијама према раду не могу правити разлике. Човек, истина, све више тежи да физички, нарочито груби рад, замени радом машина или природних сила; прогрес се великим делом и састоји у том. Али није ни оправдано ни човека достојно ако би он ценио само неки известан рад, неку врсту рада, на пр. умни рад, а потцењивао друге врсте, на пр. физички рад. И на ово треба нарочито ударити гласом. Велики је грех данашњег модерног друштва што ,се вредност физичког рада често превиђа и што се он каткад и потцењује. И физички је рад не само користан, већ и отмен, симпатичан и леп. У осталом не треба заборављати да тако звано социјално питање, проблем постављен од како постоји културни човек, великим делом и постаје отуда што сви људи не раде довољно, нити гледају на физички рад подједнако симпатично. А то је свакако велико зло, јер друштву требарада, и то продуктивног, корисног рада, како умног тако и физичког. Велика потреба рада можда нема нигде и ни за кога тако велики лначај као за наше девојке, за наше интелигентно женскиње. То се може рећи већ и с тога што је њихова улога у будућности српске, односно целе јужно-словенске културе врло велика, нарочито данас. Ви се можда чудите овој оволикој генерализацији. Међутим она ипак није никакво претеривање. Ви познајете велике и важне особине нашега племена, његов углед у свету и његове заслуге за светску историју. И онда не можете не сложити се са мном и о тежини задатка који. данас пада на интелигентно женскиње у стварању не'само његове субјективне већ и народне среће. Али да се разумемо. Може бити да ће наша мисао о суделовању жене у овим задацима, који се овде имају у виду, иза-, звати у по кога мисао да је овде у питању, или да се овде и пред вама чак пропагира, идеја позната под именом женског покрета или женског питања у опште, — идеја која већ залази на поље политичких или дневних размирица и агитација. Међутим, то није овде ни наша намера ни наша мисао. Тако звано женско питање, — а како смо видели из понеког вашег задатка из српског језика, оно занима и по коју од вас — само је један део, боље рећи уско и можда једнострано формуловани облик великих општих проблема чији је предмет жена. Оно није ни онако просто како би га често хтела представити по која одушев-