Просветни гласник

Кроз Стране Листове

303

Ексиериментална исихологија Друштво Бине — које се бави психологијом детета и експерименталном педагогијом — настављају,ћи у свом „Месечном билтену" (5оо'е1е В!пе1: ВиНеИп шепзие!) анкету о памћењу код одраслих, резимује одговоре својих чланова на питања која се тичу њихових успомена на читања, позориште, конференције и кинематограф. Занимљиве разлике су запажене према предмету успомена и према половима. Наше успомене на читања и на позориште су најобилније. Оно што се најбоље памти, то је општа идеја књигб или комада. Сећање на наслов, везано за ту општу идеју, остаје такође у памети. Човек се сећа тако исто доста добро и места радње. Име пншчево, ако није врло познато, лако се заборавља. Само 40 од 100 од консултованих личности изјављују да су запамтили карактеристична места; али би врло мало њих били у стању да их цитирају текстуелно. Најзад, највећи број нризнаје да није у стању да резимује једну књигу главу по главу или да исприча један комад сцену по сцену, ~ Напомене врло инструктивне: колико ствари ми губимо од огромне масе прочитаних књига! Међутим, од позоришта се памти више но од књига. Откуда та разлика? Питани чланови одговарају да не одлазе често у позориште. Реткост призора објашњава живост сећања. Додајте томе емотивне факторе, сенсориелне елементе који долазе да увећају слику: декорације, костиме, гестове. Најзад, памћење књиге је апстрактније но памћење позорнице. Читалац треба да оживи једну непокретну материју. Позориште, на против, пружа гледаоцу конкретне елементе који еволуишу без његова напора. Ми памтимо мало од конференција које смо чули. То долази од одсуства спољних елемената и од немогућности да се засгане да се утврди једна идеја, да се размисли о њој, да се она прецизира. Изгледа да и кинематограф оставља тако исто мало трага. Али ту су потребне извесне намомене. Трећина од припитаних личности не иду никад у кинематограф, који осуђују. Већина виде у њему само једно без мало физичко задовољство и не допуштају да једна одрасла интелигентна и образована особа може наћи ту какве радости. Под таквим околностима, било би за чудо да су ретке представе којима су они присутвовали, оставиле на њих врло дубоке успомене. Резултати анкете не побијају дакле педагошку вредност коју би могао да има кинематограф, кад би га, на пример, применили на наставу географије. Памћење ирема иолу. — Резултати врло иитересантни. Жене памте детаље много чешће и боље но људи. Оне се интересују више за ситна факта психолошког реда. Човек тражи најрадије при читању одјек својих идеја, жена одјек својих осећања. Мушко памћење било би дакле апстрактније и пракгичније, женско памћење конкректније и сентимен талније.