Просветни гласник

Службени Део

103

Разлога за ово мншљење пман два, Црви је тај што је ово дело рађепо прома неком етарписком методу, којп данас нпје савремен, и тиме није постигнуто једпнство мсђу по.јавама, већ изгледа као да за сваку Фвзичку појаву постојп спедија .Јан закон који не стоји у везп са осталим законима. Да овај начин није добар, види се пз тога гато се воћ од дужег премена тежи да се појавама нађе што мање узрока, да се нојаве што ближе једна другој ставе п да се на тај начин увиди однос између узрока и иоследице. Ово со у физиди може ностићи само тако ако со приндип енергије доследно ироведе кроза сво појаве. У помеиутом пак рукоиису није тако рађено, и с гога мислим да ово дело није добро ни започетп. Други разлог са кога мислим да дело но треба озваничити као уџбеник јосте тај што дело, норед прве замерке, није још добро ни израђено, јер је пуно нетачиосхи, непромшпљености, противречностн и несређености. Веома дугачке реченице тешких конструкција, погрешке у падежима н томе слично, такође не могоше задобити моје симпатије за ово дело. Тумачења нојава иема; то јест нема да се иосле једнрг или више огледа пзведе закључав. Правила се обично сувопарно излажу и једино тумачење се саетоји у речима: јасно је; као што се внди н т. д. И" ови изрази обично долазе баш онда кад ствар и иије тако јасна да би се могла оставитн бе! тумачеаа. Најглавнпји услов за уџбеник, а то је да после више огледа дође закључак, пије задовољен. Чосто се пута, да би с^ нешто као објаснило, узимају ствари које нису рапије учињене иознатим. За доказ свему овом мом тврђењу пека служи ово што ћу навести. Тако одмах на првој страии уиотребљују серечи: испарапаве и кристалисање. Овим појмовима хоће да се негато потврди, а о апма самима биће говора много додпије. Речено је да су молекили најеитнији делнћи тела — без икакве ограде и примедбе, а то није у ствари. Каже се да течности немају облика, оне међутим пмају облик, али немају сталан облик. Говорећи о агрегатнои стању, узима се у помоћ чорба која врн, а о самом врењу ће се говорити чак доцније. Има реченица: ,Дед је нознат у сва три агрегатна стања, међутим сваки зна да лед иаа еамо једно стање, а то је чврсто етање. Речено је да се вода дакле може јавити у сва трн стања; међутим то није особина само воде него и других тела. Речено је; ,Она права или крива линија по којој се тело креће зове се правап кре таља". Ово није пстинито: кад се тело креће по једној кривој линији, ту постоји бесконачпо много праваца кретања. ДеФинпција непроменљивог кретања није тачиа, јер је одређена ирема путу а према брзини. Исто тако двФпнпција средње брзине не одговара истинп, јер тело се не креће средмлм брзином. Има реченица: ,У вис бачена лопта иде све спорије док не достигие своју брзину, а нсто тако успори своје кретање кад хоће да стане". То значи: иде спорије док не достигно своју брзину. Је ли то брзина отишла пре лонте, па сад она јури за њом да је стигне'? И какво је опет то кретање у коме се иде све спорије док се нешто не достигне? Најзад, шта значи оно: Кад хоће да стане. Каква је то лопта која у опште нешто хоће, да ли има и какве су оне лопте које неће? Ова, и све друге нетачности и бесмислице код кретања, настале су поред других разлога и због тога био ништа раније није говорено ни о силн, ни о отпору, и с тога мора цела ствар изгледати тако да се тело креће кад оно хоће, а и да стане опет кад оно хоће. У осталон, ми ћемо и доцније видети да се овај нови принцип слободне воље јавља у неким случајевима. Наићи ћемо на име на тврђење и реченице у којима се вели: то и то бива само од себе. И сво дотле док се у једним књигама налази тврђење да узрок појави не треба тражпти у телу већ у његовој околини, слољашњој средиии, и све дотле док се ове књиге зваиично не забране, не могу се озваничити овакве којпма се тврди да има и таквпх појава које бивају без икаквог узрока, које се дешавају саме од себе. Инердија се назива леност. Сам овај назив лепост негира принцин који се зове иринцип инерције, јер по овом принципу тела теже не само кад су у миру да остану у миру! него, кад су и у кретању, да задрже своје кретање. Тела теже да одрже стањо, и кадјетако, то није леност ного активност. Доказ оваквом с.хватању јесте и то што се тела одупиру сили која хоће да им пзмени стање, и то против-дејство зове се реакција. Овај важни принцпп акдије и реакције, којим је ваљало и објашњавати појаве, иа не би онда тумачења ишла са: хоће и неће — тај принцип исказан је оваквом реченицом: „Сили, којом тело утиче одговара исти толика ади супротна сила (акцпја и реакција)". Како то тело утиче, у чога то тело утиче, како та сунротна сила одговара, смртап човек из овакве стилизације не може разумети. У грађанским школама не треба прелазити све случајнве слагања сила, али зато ииак не сме се рећи: „Ми можемо наћи резултанту кад силе имају заједничку нападну тачку",јер св резултанта може наћи и ако силе немају заједничку нападну тачку. *Па и код одређивања ре-зултанте по параделограму сила нема ни покушаја о каквом тумачењу, већ се само каже да ће. добивена дијагонала бити резултанта. Дакле, не смго што нема