Просветни гласник

Стојан Новаковић

345

основа: дао је општу слику македонских говора, делећи их — у главноме тачно — на три диалекта: овчепољско-кратовски, велеско-прилепски и дибрански (стр. 4), и испитујући специално велеско-прилепски говор. И ако Новаковић не даје своје критерије, несумњиво је да је главна ствар овом поделом добро погођена, па и географско простирање говора, Али тачност његових погледа не ограничава се само овим. Служећи се диалекатским материалом добивеним о прилепском говору, испитујући народне македонске песме (Верковића, Бојаџијова, браће Миладиноваца, М. В. Веселиновића и Јастребова), и вадећи материал из штампане књиге Тетовца Пејчиновића ( Огледало , 1816) и Дебранина Ђорђа М. Пуљевског (из његова речника од 1873—1875), он утврђује необично значајни факат за проучавање македонских диалеката: да ћ и 1) нису у њима случајне црте, какав пролазни утицај околних српских диалеката, већ унутрашња органска особина њихова. Све остало у том правцу у њима, што напомиње старословенски или бугарски језик (остаци од шш или жд), било је од сасвим споредног или минималног значаја. Новаковић је тачно оценио бве ствари од необичног значаја у овоме правцу: 1) да у Македонији има онаквога изгбвора ћ и ђ као и у осталим говорима српским; то је потпуно тачно, и ако је несумњиво да поред тога има и друкчијих изговора у другим македонским говорима, који се најзад такође своде на наше ћ и и 2) да целим склопом тога говора, као конституционална особина њетова, владају поменути гласови. И једно и друго није дотада било, како ваља, познато словенској науци. Да је примљено, одмах после ове студије Новаковићеве, многа би лутања била утврђена испитивањима ове врсте. Али наравно, све што је пратило ову студију Новаковићеву није давало довољно јемства да је ово тачно. Да је доследна употреба гласова ћ и ђ изнесена у кругу свих осталих особина ових говора, којима би било такође одређено и географско и хронолошко место међу цртама јужнословенских говора, тада би књижица Новаковићева била обртна тачка у испитивању македонских диалекага. Овако је остала само као доказ проницљивих особина Новаковићевих и широких схватања његових. Тек доцније, кад ми је пошло за руком да добијем непосредно сав филолошки материјал којим се лингвистички одређују македонски гсжори, ја сам могао да изречем мишљење слично Новаковићеву, али сада засновано на доугом основу. Новаковић, који је ту основицу за себе можда и тачно одредио, покушао је у истој расправици да да и историско-етнографско осветљење својих језичких закључака, које је према лингвистичком схатању особина македонских говора било принципски потпуно исправно. Налазећи у македонским говорима основу и карактеристичну црту српскохрватског језика (к и ђ), Новаковић је и закључио, због осталих архаичних црта поменутих говора, да је насеље македонско српскохрватско по