Просветни гласник

346

Просветни Гласкмк

пореклу, које се раније издвојило са северних граница Срба и Хрвата, док су они били још изван Балканског Полуострва, спустило у долину Мораве и Вардара и делимично, по Порфирогениту, вратило ка Подрињу и Београду. Ја остављам на страну сам намин на који хоће Новаковић да објасии порекло македонских говора, јер ту може бити много могућности и различних замерака Новаковићеву схватању; али је, по моме мишљењу, и врло тачно и оштроумно било саставити представнике македонских говора са представницима српскохрватског језика изван Балканског Полуострва и претпоставити да се од главне њихове масе један део врло рано одвојио и ударио у правцу Македоније и, можда, Грчке, а други, главни део, да је ишао преко Далмације ка истоку. После много година, када сам и сам имао да одредим те везе, ја их нисам могао друкчије одређивати, и ако је, наравно, у моме расуђивању имало много штошта друкчији значај него код Новаковића 1 ). Али и ту се види колико је Новаковић, на основу свога оскудног материјала, погодио пут којим је ваљало ићи. По себи се разуме да Новаковића нису ни могли ни хтели разумети филолози тога времена. Они су били огрезли у идеји да су сви македонски говори продужење старословенског језика, а расправа Новаковићева није их могла у томе разуверити; али и поред њихова негативног суда, ова студија и данас није изгубила много од своје вредности. јер права, велика испитивања којима ће она бити једног дана замењена, нису још извршена. Ова ширина и дубина пишчевих погледа огледа се и у ономе што је он написао о савременом књижевном језику и о начину како да се, са научне стране, помогне усавршавању његову. Ти погледи Новаковићеви јасно се виде у његовој оцени Даничићева Огледа (Ка<3 Х11,У, 1878, стр. 165—213), и у његовој посланици Српској краљевској академији о неговању народног језика (Глас X, 1—87). Ја нећу улазити у детаље прве оцене, која је, можда, најозбиљније што је о Даничићеву Огледу написано. У њој Новаковић пише, можда, више поводом књиге о којој пише; али јој ставља и извесне замерке. Ја мислим да нема ни једне коју ми и данас не бисмо одобрили; па ипак Новаковић није ни тада, ни доцније, дао свој потпун суд о речнику Даничићеву. Он је тако дубоко поштовао свога учитеља Даничића, он је био тако високога мишљења о вредности његова рада, да му је и замерке износио штедећи његову осетљивост, истичући стално да, баш овако како је Даничић обрадио свој речник, њега је и ваљало обрадити. У ствари, Новаковићев синтетички дух желео је још нешто више. Одређујући тачно да је Речник југославенске академије само исто-

') А. ВеМсћ, иа МасеЉте, 1919, 257 и далл