Просветни гласник

Кроз Стране Листове

365

Теодор Енгвер испитује са свију страна разлоге противника језика и присталица у исто време појачане наставе природних наука. Он признаје да су природне науке, у већем степену но језици, згодне за научну и методичну наставу; али је с друге стране сасвим сигурно да час језика може бити час на коме се ради, а час природних наука час на коме се, у пркос могућих експеримената, само учи. Нема збора, код природних наука, ту незгоду надокнађују многобројне добре стране. Али, ако их човек признаје, то не треба да буде разлог да пориче изврсне стране које тако исто може да покаже, кад је добро схваћена, студија језика, нарочито студија живих језика, енглескога и, у првом реду, францускога. Ти језици су, пре свега, згодна, и чак неизбежна, средства за саобраћај. Природњак, чак и Немац, који би био лишен страних текстова, или који би, имајући их, могао да их познаје само преко превода, тај природњак би био врло везан у свом послу. Преводи научних дела су врло ретки, и, кад постоје, најчешће врло рђави. Међутим, при данашњој подели и исцепканости научних студија у свету, апсолутиа потреба за обавештавањем и за широким синтезама приморава у првом реду људе од науке да познају језике великих страних народа. Отуда Оствалд признаје једино ту корист од живих језика, али им одриче сваки други интерес. Чудна заблуда од стране једног таквог човека, замишљати језик као један природан производ, а не као организам који, као део свега створенога, има права на темељно проучавање колико и ма која друга наука. Не, језик није „оличена логика", али ће нас баш проучавање тих илогизама, речи и обрта обавестити о читавом једном свету представа, схватања и мисли некадањег човечанства. Не хотећи да изводимо британски карактер из енглеских слова, можемо тврдити да филологија треба да постане извор нових обавештења за психологију, ма дали као доказе само дела Феслерово: Француска цивилизација у огледалу истори/е њеног језика и Лерхово: Упошреба романског футура као израз моралне дужности. Може ли, дакле, настава језика имати у школи васпитну вредност сличну вредности коју имају природне н?уке? Ван сваке сумње да може, ако управимо ту наставу посматрању стварности, ако приморамо ученике да сматрају појединачна факта као делове једне велике сложене целине, и да утерују оно што је још уобичајено звати „изузецима" у нравшшост или у правило које је у сукобу с каквим другим важним правилом. Да ли се настава физике и хемије може друкчије схватити? Зар проучавање мртвих језика не пружа, још боље но проучавање живих, ту могућност за интелектуално васпитање? Они који то тврде суде о томе према своме искуству од пре педесет година, када се са живим језицима поступало као са сиротим родитељима, и кад су они